ОД СТЕРИЈЕ СЕ НИШТА НИЈЕ ИЗМЕНИЛО: Интервју - Александар Ђурица, глумац

СТЕРИЈИНА "Покондирене тикве" од сутра је на Сцени "Раша Плаовић" Народног позоришта: биће то осма драмска поставка (у режији Иве Милошевић) чувеног дела у националном театру, а исти наслов се чак три пута нашао и на његовом оперском репертоару.

фото Д.Миловановић

У улози Феме овог пута гледаћемо Наташу Нинковић, док је Светозар Ружичић "припао" Александру Ђурици. Стални члан ансамбла куће и "господин глумац" од оног најфинијег кова, одавно је препознатљив по рафинираним средствима којима гради сваки свој лик. После "Родољубаца" и улоге Гавриловића коју је својевремено одиграо у сомборском позоришту, премијерно ће се окушати у новом лику и задатку:

- Чини ми се да код Стерије има нечег дубоко менталитетског везаног за Војводину и ништа се до данас није изменило у том смислу - каже Александра Ђурица у разговору за наш лист. - Ја сам с тог поднебља и могу лакше карактерно - менталитетски да посматрам његове ликове него неко други ко није у Војводини боравио. И зато ми је врло значајно да играм Стерију.

о Светозар Ружичић "претрајава" у свим временима?

- Доста је комплексна личност, бар онако како смо га ми "читали". Један је од жилавијих ликова српске драмске литературе. Ружичић је занесењак и особењак, дечак у телу одраслог човека. Није сасвим спреман за живот, а опет, има и нешто ситно у себи, преварантско, комично и театрално, с патосом из прошлих времена.

о Да ли је његова углађеност само привид или менталитетски одраз војвођанског поднебље?

- И једно и друго. Има мало самоубразиље, али и тог војвођанског става, варошко-грађанског начина размишљања и опхођења. Редитељкина идеја је да се "Покондирена тиква" приближи нашем времену и покуша да се каже "да, то је то, сада". Колико смо у томе успели, не знам. Гледао сам неколико инсценација, сада је пред Фемом другачији предзнак: није извргнута подсмеху, она је само неко ко жели напредак и покушава да промени нешто у својој учмалој средини. Да из ње изађе, макар и на погрешан начин. Такво читање само се намеће у овом времену. Прва асоцијација је да Фема можда није сасвим при себи и на правом путу, али се не мири са стањем у коме се налази и окружењем у којем живи. На добром је трагу да нешто треба мењати, мада како јединка окружена људима који другачије мисле, не може ништа. Вуку је назад, а она напред не може сама.Други покушавају да је осујете, у жељи да се ништа не мења и да се заосталој средини и даље живи како нам је речено и унапред постављено.

фото М.Јанковић

о Постоје ли у оваквом читању, уопште, паралела са Живком Министарком? Да ли из истих побуда настоје да буду оно што нису?

- Мислим да не. Код Феме не постоји жеља за влашћу и позицијом са које се може много тога учинити. Фема жели само бољи живот за себе и ћерку. Она не може знати да ли су ти људи, који су по њеном мишљењу носиоци промена, исправни или нису.Нема тај капацитет, само инстинктивну жељу за бољим, лепшим, чистијим и другачијим. Живка има све што Фема нема, али жели власт и моћ које оне носе да би остварила своје циљеве и манипулације.

о Какву улогу у овим околностима има ваш Ружичић?

- Он, такође, нема капацитет да буде носилац прогреса и промена. Да има, не би био ту где јесте. Али је и он, на неки чудан начин, вођен инстинктом препознао значај естетике, уметности, поезије и жеље да се у томе оплемени и ужива.

о Ко су савремени Ружичићи?

- Можемо на више начина да их посматрамо. Да ли је Светозар неко од несхваћених уметника ко покушава да презентује своју естетику, а нико га не схвата озбиљно? Шарлатан који настоји да приграби овоземаљске и потпуно практичне користи? Неко ко манипулише женама, са позиције искуснијег и образованијег, искоришћавајући их на тај начин? Од свега помало. Разне су копче са садашњим временом. Ружичић није једнозначан, можемо га посматрати и као човека који није баш "здрав" у глави и који је застранио у жељи да створи "своју" поезију.

о А Фема?

- Данас их је много. Свака од оних која покушава да оде одавде и створи будућност и егзистенцију себи и породици, може бити Фема. То је онај позитиван предзнак, док с друге стране, Фема може бити и неко ко покушава да имитара данашње јавне личности, прати модне и естрадне диктате. Поседује оба аспекта и ниједан се не може искључити. Пропатила је у животу, од мужа је добијала и батине, што је било друштвено прихватљиво. Ако читамо из данашњег времена, реч је о злостављању. Слично се понаша и њен брат Митар. Спочитава јој да се за мужевљевог живота није чула, штавила је коже, а сад се одједном покондирала. Фема нема подршку средине јер покушава да се издвоји и издигне, да буде другачија. У односу на време настанка комада променили су се односи, друштвени контексти, попустиле стеге. Трудили смо се да их има и драмских елемената, јер то јесте драма једне жене.

о Нисте често играли у комедијама, а имате врло нијансирана комедиографска средства?

- Није моје да о томе причам, али слушајући колеге, очигледно имам неки специфичан хумор и укус што се тога тиче. Није то онај разбокорени хумор, видљив на прву лопту. У Звездара театру играм баш такве представе: "Спортско срце", "Пасивно пушење", ускочио сам и у "Тре сореле". Све три су, у суштини, комедије. Тамо су ме тако препознали.

о Тренутно на матичној сцени, Народном позоришту, играте у само једној представи, "Дервиш и смрт"?

- Да, само што ретко иде, можда једном у три месеца. Велика је подела и људима који праве репертоар је омча око врата, јер има и гостију. Друга ствар је оптерећеност сцене Народног позоришта - са три ансамбла, државним приредбама, разним гостовањима. Тако да за драмски репертоар остаје само десет термина месечно. Долазе и нове представе које треба да се играју, па математички нема много простора.

о Да ли театар плаћа цену и ангажмана чланова ансамбла у другим медијима?

- Плаћа цену, али су за то криви људи који би требало да одлучују о културној политици. Ако дате глумцу плату од сто хиљада динара, а како сам недавно прочитао просечна плата у ГСБ је 120.000, долазимо до тога да возач има већа примања од глумца. Са таквом платом не може да живи једна четворочлана породица... Зато и раде више ствари да би створили неки буџет и преживе месец.

о Постоји ли за глумца "црвена линија", без обзира на новац, преко које не може да пређе и игра у пројектима испод репутације матичне куће?

- То је индивидуална ствар. Ствар укуса, потреба и могућности. А опет, поставља се питање шта је то ниво Народног позоришта? Шта је то стандард испод којег идемо?

о У ком смислу?

- У смислу неких догађаја, представа, инвентова који се овде одржавају. И то је упитно. Народно позориште требало би да буде изнад свега. И кад наступа и кад преговара, треба да има посебну тежину. А често се праве компромиси.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације