Култура

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Уметност никада није слободна - 58. БИТЕФ

Драганa Бошковић

02. 10. 2024. у 09:15

ДУХОВИТИ стендап, на 58. Битефу најављен као једна од три предавања-представе, хрватска драматуршкиња (драматургиња?) Јасна Жмак је извела спонтано, логореично и оригинално, уз помоћ симбола "ходајућег истраживања феномена мастурбације на сцени", можда најзанимљивијег словеначког глумца Марка Мандића.

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Уметност никада није слободна - 58. БИТЕФ

Он је означен и као кривац за Јаснин тинитус, сада већ тринаестогодишње зујање у уху, настало на његовој представи "Мандић машина", када је она из публике одабрана да пуца из сценског пиштоља...

Иначе професорка, Јасна Жмак је имала право и да нам предаје, да њен приступ сопственом погледу на уметност и анксиозност (приправник је за коуча психодраме) не би био условљен тзв. слободом у уметности, све на Мандићевом примеру. То ће се (да премотамо унапред) оповргнути последњом репликом Марка Мандића, која је и наслов ове критике, кога глуми Јасна Жмак, док му пришаптава текст који се говори...

Већим делом једносатног трајања стендапа, шоу је био врло занимљив, највише због харизме и искрености коју је постигла приповедачица на сцени, као и због чињенице да је интерпретирала, глумила и коментарисала сопствени живот, своју уметничку и приватну анксиозност, сексуално опредељење, страхове, фрустрације, уметничку биографију.

Повремено, у сценама када је била прекривена у ћебетом, ритам би пао и прича постајала илустративна и досадњикава.

Од "геџета", извођачица-драматургиња-комичарка је употребила себе, глас Борута Шепаровића, редитеља, са којим је радила, као и много пута поменут круцијални доказ прононсираног борца за громогласно пуцање сваке форме (неки би рекли, и пристојности) на сцени, поменутог, заиста генијалног глумца Марка Мандића. Била је ту и једна лампа, која је глумила старлету... Смешно, дирљиво, тугаљиво, емпатично, неодољиво... Све је тачно, кад се посматра представа Јасне Жмак. Са Битефовим предзнаком, непосредован живот, какав се, по Аристотелу, не приказује на сцени (мимезис) је преобличен у "студију случаја", да се докаже теза да је уметност смртоносна, иако не убија.

Слуха за још једну интимну женску исповест имали су Центар за драмску уметност из Загреба и Виа негатива и Место женск из Љубљане. 58. Битеф се чини као промотивна платформа за то. Лековитост исповести, чак и кад су сценске, јавне, па и глумљене, извесна је. Представа Јасне Жмак није померила границе, није нас у очи убеђивала да је открила нешто ново у театру, нити је увела неку нову, невиђену праксу и стендап. Била је занимљива и инспиративна, видели смо креативну особу, која има шта да живи, каже и покаже. Можда ће једноствна искреност спасти (Битефов) свет.