КАД УЛОГА ЛЕГНЕ КАО РУКАВИЦА: Нела Михаиловић о улози Соје у "Удовици" живог човека", женама у Ковачевићевим комедијама, породици

НОВИ комад Душана Ковачевића "Удовица живог човека" (у режији писца) вечерас ће подићи завесу Звездара театра, баш на дан када је пре четири деценије "Мрешћење шарана" Аце Поповића најавило почетак живота једног храброг и ангажованог позоришта.

фото И.Маринковић

Првакињи Драме Народног позоришта биће то четврта представа са потписом истог аутора: тренутно је Даница у "Балканском шпијуну" и Јулка у "Урнебесној трагедији" на матичној сцени, играла је у крушевачкој "Звезданој прашини", а од сада је и Соја у Звездара театру. Диван дар за глумицу (која је ових дана обележила 30 година сталног ангажмана у националном театру) од самог писца, за кога каже да има утисак да баш за њу пише...

о Шта је тако пријемчиво и неодољиво у његовим ликовима?

- Душко ствара изузетно јаке карактерне ликове у којима се лако проналази сваки даровити глумац. Још на премијери "Урнебесне трагедије" рекао ми је да пише комад у коме би волео да играм - каже Нела Михаиловић. -  Кад су почеле пробе, постављао се некако сам од себе, јер Ковачевић својим индикацијама као да исписује мизансцен. Већ су на папиру "органски" оживели ликови, он заиста "кроји одело за глумца" и помаже му да улогу навуче као рукавицу. А онда направи добру поделу и, некако, комад почиње сам да се игра.

фото Звездара театар

о Ако упоредите Даницу, Јулку и Соју, о каквим се женама ради?

- Све три су јаке жене. У пишчевим комадима много је љубави међу супружницима. Говорим о Илији и Даници, Јулки и Кости, Соји и Војину. Ове две последње, поприлично су на ивици разума. Како нам је Душко често говорио, његови јунаци су људи слабих живаца, што је последица друштва у коме живимо. Али, све три су породичне, воле своје мужеве и боре се са тешким судбинама и проблемима. Соја бије битку са немогућношћу да помогне ћерки која је веома болесна. О свему другом прича, осим о ономе што би требало. Логореична је, духовита, оштра на језику. Ипак, на погрешан начин покушава да превазиђе своју муку. На тренутке не наилази на ћеркино разумевање, пошто се од живота погрешно брани. Иначе, све моје јунакиње су рањиве. Чак и Даница, здраворазумска жена, пада под утицај луде идеје свога мужа. Соја, пак, има реченицу: "Боже, колико ме нервира овај Војин. Цео живот трчим за њим, а никако да га стигнем." Кад се посвађа с мужем, узме пикслу и гађа га. Не занима је где ће та пиксла завршити. Јулка и Соја су веома темпераментне, Даница је сведенија: дуго је води разум, упркос томе, на крају изговори свом детету: "Изађи ми из куће ако не верујеш оцу"...

о Зашто је Сојина ћерка "удовица живог човека"?

- Јер је за њу мртав од тренутка када је удари. У кући је његова фотографија са црним флором, мада публика од почетка зна да је жив. Кад отац сазна за батине, узима ствар у своје руке и ослобађа ћерку од насилника. Војинов зет се не појављује у представи. Као и у осталим Душковим комадима, највећи негативци никад нису на сцени а све се врти око њих.

о Отац је овде заштитничка фигура, у животу је понекад и сам насилник?

- У мојој поставци живота и правих вредности, он мора да има заштитничку улогу. Душко пише да је отац глава куће, којој је мајка врат. Увек би тако требало да буде, али све чешће "заштитник" постаје насилник. То нас саплиће на сваком кораку. Кад ујутру укључимо телевизор или отворимо друштвене мреже, насиље на све стране. Дубоко верујем да га је било и раније, само се о томе није говорило, чак и у патријархалном систему чији сам велики поборник. Мој отац је био снажна, мушка фигура у кући, живео је са четири жене: мајком, женом и две ћерке. И цело моје васпитање ослоњено је на такав систем вредности и тако уређену породицу.

фото Народно позориште у Београду

о Често је насилник и сам "жртва" неке фрустрације. Где су узроци?

- Свуда око нас. Пре свега, у неуређености друштва у коме живимо. Пореметиле су се неке основне, моралне и друге вредности. Немамо чврсте ноге на којима стојимо. Немамо ни културу. Буџети се смањују, заборављамо да је уметност духовна храна.

о Одрастали сте у кући са баком, данас стари све ређе остају у заједници са потомцима?

- Много смо изгубили због тога. Била сам унука и ћерка, онда мајка, сада своју мајку гледам као баку. Велика је истина да децу васпитавају родитељи, а деке и баке треба само да дају љубав. Старост је тешка сама по себи, физички си све немоћнији. Није лако подносити године кад осетиш да се гасиш. Али, још је горе ако ти одузму достојанство и право на минимум пристојног живота, што друштво чини ако их третира као терет који више ништа не може да му доприносе.

фото Народно позориште у Београду

о Понекад их тако третира и сама породица?

- То је још тужније. Не разумем такве људе... Кад постанеш мајка, почнеш да радиш све што је радила твоја и њена мајка, па и оно што те нервирало док си био дете. И сама изговарам ону чувену реченицу: "Видећете, кад једном будете имале своју децу". Знам да ће ме ћерке једног дана разумети. То је оно што се преноси са колена на колено - љубав, искуство и систем вредности.

о Ћерка Марта је кренула вашим путем, уписала је ове године ФДУ. Какве сте јој савете дали?

- Да траје, буде упорна и избори се са свим алама које овај посао доноси. Ојачаће и биће срећна. Иначе, није ми дала да присуствујем завршном делу пријемног. Када је изашао списак примљених студената, на идентичном месту као и пре 34 године када сам ја уписала, питала сам је могу ли да одем и видим јој име на огласној табли. Био је то чаробан тренутак, испоставило се да Марта има и часове у истој учионици. Ја свим младим људима дајем исти савет: да буду истрајни у остварењу својих снова и јако, јако стрпљиви. Предани свом послу до краја, са великом вером да ће на крају стићи до свог циља. Од свега, можда је стрпљење најзначајније. Сачекати свој тренутак. Није важно да бљеснеш у тренутку него да дуго трајеш. Својим највећим успехом сматрам чињеницу што трајем већ 30 година.

фото Народно позориште у Београду

о Глумци имају своје тренутке опуштања. Чула сам да ансамбл "Женског оркестра" има незаборавне журке после сваког извођења?

- У представи је шест дивних жена, подржане са двојицом сјајних мушкараца, Вуком Костићем и Банетом Томашевићем. "Женски оркестар" је на репертоару већ 12 година, настајао је на импровизацији, тако и наставља, од представе до представе, у зависности од публике. Зато од свега највише волим позориште:осећаш публику како дише, како те прати, "чујеш" тишину као што чујеш смех и аплауз. После сваког извођења имамо дружење које се претвора у велику журку. Чак су почели људи да нам на њу долазе, независно од представе. Ретки су тренуци такве повезаности једне екипе, као да је свако извођење премијера - увек се заврши са слављем.

о Имате и омиљене песме које тада слушате?

- Једна од мени најдражих је "Као со у мору" Александре Радовић. Када смо славили стоту представу, моје драге колегинице приредиле су ми велико изненађење. Имам своје место за шанком у клубу позоришта, чак и плочицу са именом. После представе рекла ми је Бојана Стефановић: "Извини, Нела, неко седи на твом месту, надам се да се не љутиш". Прилазим с леђа, а окреће се - Александра Радовић. Уживо ми је отпевала песму, био је то посебан догађај.

о Душко је рекао да увек бира глумце, па и за "Удовицу", по истој крвној крупи. Како се то осети?

- Рекох, велики редитељи знају да направе поделу. Уз дар, мислим да смо сви добри људи. Нисмо намргођени, ништа не радимо из нервозе или хистерије. Душко воли да споји екипу с којом лако ради, сличног карактера. Испоставило се да је и овог пута био у праву. Много је томе и сам допринео, показујући велику нежност и љубав према глумцима. Бескарајно је и духовит, па је свака проба била празник са много смеха.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације