ЗАЧУДНО ПОНАШАЊЕ ЉУДИ И ПРИЗОРИ СВЕТА: Интервју - Никита Миливојевић, редитељ

ТАРКОВСКИ је за њега рекао да је једина особа која је у филмску историју ушла без трунке сумње, а Фелини да је нека врста Адама из које су сви настали - Чарли Чаплин, један од пионира и икона светске кинематографије 20. века. Његово вансеријско умеће у лику скитнице надживело је неми филм, па и столеће у коме је настало. Ускоро ће добити и своју позоришну верзију, у режији Никите Миливојевића и на сцени Београдског драмског. Пробе су почеле, а премијера је најављена за 1.децембар.

фото П.Митић

- Чарли Чаплин је један од мојих омиљених ликова. Његова биографија, живот, филмови, све ми је невероватно инспиративно и дуго времена сам желео да урадим нешто везано за све то - каже на почетку разговора Никита Миливојевић. - Један од десет најдражих филмова ми је управо City Lights ("Светла велеграда"). Једно време сам имао жељу да можда са Позориштем на Теразијама урадим представу на тему Чарли Чаплина, али из неких разлога сам ипак одустао. Срећом, понекад се ствари тако сложе да се, једноставно, изненадиш: десило се да та идеја после много година поново оживи, али на другачији начин.

о Представа "Чарли Чаплин - Светла велеграда" ради се у копродукцији са националним театром из Атине?

- Неће то бити класичан мјузикл. Представа је базирана на филму, али смо направили одређена позоришна "прилагођења", унели неке нове елементе, детаље из Чаплинове аутобиографије и друго. Што се тиче главног глумца, Прокопис Агатоклеус тренутно је, вероватно, најбољи избор на свету за улогу Чарли Чаплина. Мада је глуму завршио у Атини, потиче са Кипра. Са њим сам радио у Националном театру у Никозији. Играо је у мојој представи "Непријатељ народа", рађеној по чувеном Ибзеновом комаду. Иначе, две године је сарађивао са чувеним грчким кореграфом Димитрисом Папајоануом. Био је у његовој трупи, тако да је не само да је изванредан глумац већ има и савршен осећај са покрет.

о Протеклог викенда ваша "Ћелава певачица" у Шабачком позоришту прославила је 30. рођендан, као једна од најдуговечнијих представа не само у овом театру него и Србији?

- Мени је све везано за "Ћелаву певачицу" од самог почетка потпуно "јонесковски"! Када се сетим како је све почело, (прогнозе су биле да то нико у Шапцу неће разумети и да ће представа играти највише три пута), мислим да ни у најлуђем сну нисам могао да замислим да ће бити најдуговечнија представа у историји овог позоришта! То само иде у прилог апсурду који постоји у комаду, али и свету у којем живимо и који никада није могуће до краја разумети. У сваком случају, ако би требало да издвајим неке врло важне ствари које су ми се десиле, за све ове године, у позоришту, "Ћелава певачица" би свакако морала да буде једна од њих.

фото Шабачко позориште

о Не само због њене дуговечности?

- "Ћелава певачица" за мене је била значајна, пре свега, због тога што сам тада с њом научио и нешто ново о себи, формирао некако сигурније сопствени начин рада, развио свој стил. Верујем да је један од разлога огромног успеха представе био и сав тај апсурд и врло уврнут јонесковски хумор. Мислим да је дошао у правом тренутку... И иначе, њен позоришни језик био је прилично другачији од већине осталих, у то време.

о Истичете да је она настала у једном посебном времену?

- Наша стварност је деведесетих година, била потпуно несхватљива. Неко свеопште лудило на све стране, несклад, одсуство логике у свему. Потпуни слом. А све то дешавало се пред лицем свеопште беде која нас је окруживала. Мислим на рат, инфлацију. Свет око нас, дефинитивно, био је излетео из колосека. Говорећи једном приликом у својим сећањима о "Ћелавој певачици", Јонеско је казао: "Рекли су да је то критика грађанског позоришта, пародија на грађанско друштво. Али не, то је нешто сасвим друго. Била је то моја зачуђеност пред понашањем људи и пред призором света". То је било управо осећање које сам тада имао. Сав тај кошмарни живот који је одједном настао, све око мене било је управо та јонесковска "зачуђеност" над свим и свачим што смо живели деведесетих година. Био је то и некакав основни мотив да радим "Ћелаву певачицу". Оно што мислим да је сада много занимљивије, јесте да сам и даље једнако "зачуђен", чак и више, над разним призорима света и понашањем људи којима сам окружен, мада је прошло 30 година. Толико се понекад чудим свему што ме окружује да ми се Јонеско чини као врло "реалистички" писац.

о Недавно се завршио 58. Битеф, чији сте уметнички директор и селектор последње две године. Како оцењујете његове овогодишње домете?

- Успешан (или неуспешан) фестивал је нешто што се увек сагледава из различитих перспектива: кроз реакције публике, критике, посећеност и слично. Најважније су, наравно, представе јер оне покрећу све ове аспекете. Ми смо у Битефу из дана у дан пратили све параметре. Сада, пошто је фестивал завршен, могу да говорим на основу чињеница које имамо у вези са сваким његовим сегментом. И када се све узме у обзир, овогодишњи Битеф је међу најбољима уназад много година. Ако би требало нешто посебно да издвојим, онда би то, пре свега, био одређени заокрет у програму фестивала.

о На шта, конкретно, мислите?

- Мислим да је очигледно како је фестивал избором представа упутио један другачији позив публици. Верујем да Битеф не сме да буде нешто што одбија публику, нити да буде такозвани елитни фестивал. Јер, за просечног гледаоца то углавном подразумева неку врсту "интелектуалног", неразумљивог, херметичног позоришта за врло мали број људи. Последица оваквог предубеђења је да обичног гледаоца Битеф асоцира на нешто што није за њега. И одбија га. Разноврсност програма 58. издања је један другачији позив публици. Између осталог, показује да је могуће помирити разне ствари у позоришту.

о Шта сте "помирили" у свом овогодишњем селекторском концепту?

- Показали смо да представе истовремено могу бити иновативне (али и занимљиве), разумљиве, узбудљиве. Да смо успели у свом науму доказ је да имамо посећеност већу него годинама уназад и реакције које су превазишле и наша очекивања. Нарочито је очигледано да је огроман број младих људи поново на Битефу. Гледају представе и присуствују "округлим столовима", који су такође потпуно променили своју форму - неформални су, интерактивни на другачији начин. Што се тиче награда, не би требало да их коментаришем, али морам да кажем да би мој лични избор признања ове године био сасвим другачији ... Наравно, различити смо. Свако има право на своје мишљење, нарочито жири.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације