СВЕДОЦИ КРАЈА ЧОВЕЧАНСТВА: Интервју - Алфредо Џар, гост 60. Октобарског салона, славни чилеански уметник и архитекта са адресом у Њујорку

БИТИ уметник значи бити привилегован, јер вам је друштво поверило да промишљате свет. Али, избор проблема на које ћете реаговати и уперити пажњу јавности, са собом носи и велику одговорност.

Фото Зоран Јовановић

Ово, за "Новости", тврди Алфредо Џар, светски славни чилеански уметник, архитекта и филмски стваралац, са адресом у Њујорку, један од најзначајнијих гостију 60. Октобарског салона. Аутор који је читав свој опус посветио питањима друштвене неправде и неједнакости, статусу угрожених и обесправљених, у Дворани културног центра Београда одржао је јавно предавање-перформанс, под називом "Ствари се распадају", а у оквиру програма "Траг", чији су кустоси Лоренцо Балби, директор Музеја модерне уметности у Болоњи и Добрила Денегри, историчарка уметности.

- Уметност нуди могућност, ма колико то звучи наивно, да ствара неки бољи свет, и то је оно што покушавам да радим - наставља саговорник. - Нисам направио ни једно дело које је плод маште, већ се сви радови односе на контекст у коме живимо, проблеме који нас окружују, баве се идејама.

Својој недавно отворној изложби у Центру за савремену уметност у Берлину дао је назив "Крај света", за који каже да у себи садржи и провокацију, али...

- Не сећам се горег времена од овог. Могу да тврдим да смо зашли у изразито мрачно доба, јер сам живео и под Пиночеовом диктатуром и био сведок геноцида у Руанди и многих других драматичних догађаја. Досегли смо до краја света, а када то кажем не мислим на крај планете, већ на крај човечанства и човечности. Јер, у неком нормалном свету не бисмо немо гледали како свакодневно гине толико много људи. И то се дешава свакодневно, како погледамо у телефон, или укључимо рачунар, пред нама се дешава геноцид који је немогуће зауставити. Сведоци смо краја човечанства.

Према Џаровом мишљењу, у свету више нема ни великих идеја, јер, нема слободе говора:

- Чини се као да је тренд да се убијају и људи, и добре идеје. Ту смо, где смо и зато сам веома песимистичан.

Једна од радова овај аутор је својевремено посветио Антонију Грамшију, а на питање да ли постоје настављачи идеја, које су у 20. веку развијали левичарски мислиоци попут њега, или Херберта Маркузеа, каже:

- Управо такви филозофи данас недостају. Њихове би идеје требало поново промислити и прилагодити садашњем тренутку. Изазов је одговорити на новостворено стање, разумети промашаје из прошлости и створити ефикасне замисли. Нажалост, све до сада се нису појавили лидери који би били носиоци таквих идеја.

Међу интелектуалцима постоје они који указују да свет може бити бољи, али нису толико видљиви, објашњава:

- Важно је не плашити се од сложености тумачења света. Тај мислећи део света се много удаљио од оног политичког. Политика нас је мизерно издала, својим неуспесима, корупцијом, лобирањима утицајних група, заступањем финасијских интереса великих корпорација...Ту више нема слободе. Како је политика пропала, на нама, неполитичком делу света је да деламо. Кристално је јасно да народ жели једно, а политичари нешто сасвим друго. Нисмо ни на који начин повезани и зато нема напретка.

Потресли ме ратови на Балкану

Фото: љубазношћу уметника

 

ЧИЛЕ сам напустио почетком осамдесетих, јер ме је диктатура гушила, цензура је била огромна, више нисам могао да дишем - прича Џар. - Током Пиночеовог режима, Југославија, односно Србија, била је једна од највеликодушнијих земаља која је прихватала наше избеглице. Веома су ме зато потресли ратови на Балкану, то је била велика трагедија. У Чилеу имамо представнике свих бивших југословенских република, највише Хрвата, нешто мање Срба, али има и осталих народа. Од српских уметника једино сам у Њујорку лично упознао Марину Абрамовић, која ми је и пријатељица.

У једном од најпознатијих радова Џар је ставио знак једнакости између културе и капитала:

- Тај рад има два контрадикторна тумачења, а засновао сам га на чувеној црној табли Џозефа Бојса на којој је написао "уметност = капитал". Његово позитивно значење лежи у мом дубоком убеђењу да је култура наш највећи капитал. Живот без ње био би неподношљив. Том позитивном димензијом рада апеловао сам на њено финасирање, јер сам уверен да уметници стварају нове моделе мишљења, неопходне у тренутку када све око нас пропада и руши се. Не само политички, већ и фактички, јер је и сама планета на издисају, због глобалног загревања и других ствари.

Друго значење тог рада, како открива аутор, је негативно:

- Једнакост између културе и капитала односи се на то што је за многе људе уметност део луксуза. Они купују уметничка дела као инвестицију, нешто што може да се складишти и потом продаје.

Један од Џарових најпознатијих пројеката је папирни музеј у Шведској, у месту Скогхал, који је напарвио а потом - спалио:

Фото: љубазношћу уметника

- Мој уметнички манифест је да не предузимам ништа, пре него што добро разумем ситуацију, па креативни процес увек започињем истраживањем. Тако сам открио да је у том шумовитом пределу Шведске, град настао тако што је прво никла данас највећа фабрика папира на свету. Уз њу су населили 3.000 радника и створили прво насеље са кућама, црквом, болницом, продавницама... Годинама су се развијали, богатили живот за сада већ 150.000 становника. Отворили су биоскопе, позоришта, али не и музеј, или градску галерију.

Како би их суочио са тим шта музеј значи за заједницу, одбио је новац за пројекат од градске управе и обратио се управном одбору фабрике:

- Прихватили су да финасирају то здање од тетрапака кога, иначе, они производе. Имало је дрвену конструкцију дужине 20, ширине осам и висине шест метара. Направили смо и велико отварање на коме је чак свирао и оркестар фабрике хартије. Следећег дана смо га спалили.

Како се за "Новости" присећа, спаљивању се супротставила група грађана којој се допала идеја да град добије музеј, док су еколози претили барикадама, јер им је била намера да дрво са грађевине искористе за дечије игралиште. Нагодили су се да Џару допусте да заокружи своју идеју, а он им је бесплатно пројектовао ново игралиште:

- После седам година, назвали су ме представници Скогхала, и то на мој рођендан, са предлогом да им пројектујем стални музеј. Нажалост, због финасијске кризе пројекат је тренутно у застоју, али се надамо наставку радова, како би га отворили до 2028. године.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације