СПАВАЈ МИРНО, МАЈСТОРЕ: У Алеји заслужних грађана сахрањен је писац Радослав Петковић

ОВИ тренуци кад је наше сећање на смрт далеко мање савршено него наслов његовог романа, чини нас свесним да је и он, наш Вава, прешао у сећање, а позната нам је велика крхкост тих осећајних предела. Ево, већ говоримо о Радославу Петковићу у прошлом времену. "Крај се пута не може избећи, сам сам, тоне све у фарисејство, није живот што и поље прећи". Цитирам овај стих, разговарам с Вавом као што је он разговарао са својим јунацима, јер знам да је волео и овог песника и овај стих из песме "Хамлет".

Фото: N.Skenderija

Овим речима из дирљиве беседе, насловљене "Неподношљива тешкоћа опраштања", књижевница Вида Огњеновић опростила се од недавно преминулог писца и добитника бројних књижевних награда Радослава Петковића (1953-2024), на Новом гробљу у Београду. Петковић је изгубио битку са болешћу 28. октобра, у Новом Саду. Иза себе је оставио романе "Пут у Двиград", "Записи из године јагода", "Судбина и коментари", "Савршена сећања на смрт", збирке прича "Извештај о куги", "Човек који је живео у сновима", као и есејистичке књиге "Оглед о мачки", "О Микеланђелу говорећи", "Византијски интернет", "Колумбово јаје"...

- Јединствен по свом великом интектуалном капацитету, познавању књижевности, историје и философије, као и по хуманој и моралној чистоти. У литератури доследан у бежању од општих места, и разметљивости речима, строго се кретао изван предвидивог. Помало горд да се свиђа сваком, није певушио у помодном хору ведрих нота, већ је настојао да сам гази, па и стазом варке ако треба. У свему га је водила његова неутажива воља за сазнавањем света. Са дечачким жаром писца у потрази за темом, пребирао је по историјским записима и проналазио судбине којима су неопходни његови коментари, да би све то прерасло у врхунски роман - казала је Вида Огњеновић испред капеле, где су се окупили бројни поштоваоци Петковићевог дела, познаници, писци, књижевни критичари, јавне личности...

- Ми чувари његовог дела. Чувари кажем, јер ко једном прочита Вавину реченицу, постаје јој завереник. Ја јесам. А било је, има их и биће их још, Мајсторе, добро си то знао и сам, ниси орао море. О томе ће посведочити клубови твојих читалаца. Генерације твојих читалаца су сад одојчад. Они ће твојом прозом будити успаваног Човека - рекла је Огњеновићева и поручила:

- Спавај мирно Мајсторе, мој драги Пријатељу. Сачувај нам места у Небеској Библиотеци.

Петковић је сахрањен у Алеји заслужних грађана, на месту где уз њега почивају физичар Јагош Пурић, писац Адам Пуслојић и глумица Бранка Веселиновић. На гробу се од блиског личног и пријатеља по перу опростио и Драган Великић.

Драган Великић се опростио од пријатељаFoto: Фото: N.Skenderija

POGLEDAJ GALERIJU

- Били смо бруцоши када смо се Вава и ја упознали на Одсеку опште књижевности, у Ђушиној улици, једног октобарског дана 1972. године. Рекао бих да смо се препознали и остали блиски наредних пола века. Ни са једним пријатељем нисам делио толико тога као са Вавом. Међу нама није било тајни. Његовим одласком мој свет се смањио за читаву једну територију. Недостајаће ми Вавина луцидност и хумор. Био је не само изврстан писац, истински ерудита, већ и највећи интелектуалац своје генерације. Писао је и говорио искључиво о ономе што је знао. А знао је много, највише од свих нас који смо га истински познавали - казао је Великић.

Он се присетио и једне летње ноћи у Ровињу, средином седамдесетих година прошлог века, када су зору дочекали заједно:

- Вава и ја смо је провели у друштву са нашим старим знанцем, господином Бахусом, стигли смо пред зору и до теме смисла живота. Питали смо се да ли је ништавило последња адреса или можда ипак постоји неки други свет. И тада смо се договорили да онај ко први отпутује буде испраћен говором оног који остаје. Драги Ваво, од те ровињске ноћи прошло је пола века. Стигао је тренутак растанка, привременог само. Јер Велики скупљач никога не заборавља. Хвала ти за све оне реченице у којима и даље дишеш, као што је ова: "Једно од највећих умећа је корачати ивицом, али не паралисан страхом од ње, не бежећи уназад као псето подвијеног репа. Умети бити срећан. Умети бити. И сву неизвесност која још чека поздравити радосно једним великим можда." Мајсторе, слава ти.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације