ЗАШТИТНИ ЗНАК НОВОГ СРПСКОГ ПЕСНИШТВА: Десет година од одласка великог песника, есејисте и антологичара, академика Миодрага Павловића

РЕТКИ су књижевни прегаоци који су унутар српске културе свој стваралачки и интелектуални потенцијал тако аутентично, убедљиво и разноврсно испољили као што је то учинио Миодраг Павловић.

Фото П. Митић

Ово, поводом десет година од смрти великог писца и академика истиче Ђорђе Деспић, који је докторирао на његовом делу и сачинио избор из његовог стваралаштва за антологијску едицију "Десет векова српске књижевности".

Рођен 1928. у Новом Саду Павловић је у Београду завршио основну, средњу школу и Медицински факултет. Кратко је радио као лекар, окренуо се потпуно књижевности и иза себе оставио моћан опус од 40 песничких књига, 20 књига есеја, неколико романа, књига приповедака, низа антологија. Годину дана био је директор Драме Народног позоришта, а 13. уредник у "Просвети" у време када је ова издавачка кућа била највећа у тадашњој Југославији.

На велики глас изашао је већ првим делом "87 песама" (1952), које је остало као изузетан датум у српској поезији. Уз "Кору" Васка Попе из 1953. постало је заштитни знак новог српског песништва и раскид са дотадашњим. Тим модерним правцем Павловић је наставио и у потоњим збиркама "Стуб сећања", "Млеко искони", "Велика Скитија", "Хододарје", "Видовница", "Дивно чудо", "Улазак у Кремону". На велики одјек, али и оспоравање наишла је и Павловићева "Антологија српског песништва од 13. до 20. века" у којој је први пут успостављен континуитет у нашој поезији јер су се у избору нашли најстарији дотада заобилажени песници. Својеврсном суђењу те књиге у препуној сали Дома синдиката присуствао је као бруцош писац Милисав Савић:

- Ако ме сећање не вара, у улози тужиоца и браниоца наступили су Зоран Глушчевић и Зоран Мишић. Суђење се у ствари претворило у одбрану антологије и (лепе) књижевности. Јер, књигу су, као "поповску" као конзервативну жестоко напали Марко Ристић и Оскар Давичо, велика књижевна имена, а уз то миљеници политичког естаблишмента. А књига је била "поповска" само утолико што је показала оно што је у свету модерна теоријска мисао већ била апсолвирала, да је сваки текст променљив, и да оно што је писано као документ, или у неке друге, некњижевне намене, може с временом постати и читати се као поезија.

Из књига приповедака "Мост без обала", "Битни људи", путописа и романа ("Други долазак", "Афродитина увала", "Драма", "Игре безимених", "Кораци у подземљу") Павловић је објавио и низ есејистичких дела на чији значај указује Деспић:

Фото Н. Фифић

- Могло би се чак рећи, без пуно двоумљења, да је у контексту трага који његов укупан опус оставља у српској књижевности есејистика барем подједнако вредна и важна колико и стихови које је исписао. Као резултат крајњег проучавања укупног Павловићевог стваралаштва, намеће се неизбрисив утисак импресионираности његовим капацитетом, интелектуалног и уметничког потенцијала.

Дугогодишњи Павловићев пријатељ академик Љубомир Симовић напомиње да се оваквим поводима изјаве обично своде на општа места, а да Павловићева дела нису сводљива на две-три реченице пригодне изјаве.

Фото В. Данилов

- Почев од своје прве књиге "87 песама", која је заједно са Попином "Кором" означила велики и драматични преокрет у српској поезији, Миодраг Павловић је остварио велико и сложено песничко дело. Тражећи одговоре на питања које нам поставља наше доба, Павловић испитује и прати искуства свих имена, многих култура и језика. Притом, он испитује и нашу српску поезију. О резултатима тог његовог испитивања најбоље сведочи његова "Антологија српског песништва" која обухвата и на нов начин вреднује све оно што је код нас написано од најранијих времена до наших дана. Једном речју, и као песник и као истраживач поезије Павловић је оставио дело које је из далека видљиво - рекао је Симовић за "Новости".

Фото В. Н.

Писац је деценије провео у Београду, где је остао упамћен и као велики господин, увек одмерен и елегантан, без великих речи и гестова. Последњих неколико година живео је у малом месту Тутлинг код Штутгарта у кругу породице, где је и сахрањен у дворишту цркве.

- Ја знам да му је жеља била да буде сахрањен у Београду, али му то није испуњено - каже Матија Бећковић за наш лист.

Фото В. Н.

- У међувремену умрла му је супруга Марлена са којом је имао кћерке Кристину и Јасмину. Била би правда да се његово тело пренесе у Београд, да му се оствари жеља и да почива где су и његови родитељи и његове колеге.

Иначе, Павловић је још за живота почео да припрема свој легат за удружење за културу и уметност "Адлигат" чији је био и један од оснивача. После његове смрти званично су га формирале супруга Марлена и кћерка Кристина Павловић и Удружењу поклониле његову целокупну библиотеку као и значајан део намештаја из стана у којем је живео и личних предмета. Међу њима су писаћа машина, кравата, рукописи, омиљена кошуља, велики број књига са посветама писаца и пријатеља. Део тога могао је да се види на изложби на минулом Сајму књига где је посебан део био посвећен његовом кумству са Владетом Јеротићем и пријатељствима са класицима српске књижевности, врсним уметницима и научницима.

Препоручујемо

Култура

0 0

СЛАВАН ПОСЛЕ СМРТИ: Писац Стиг Ларшон преминуо пре две деценије

09. 11. 2024. у 06:30

Култура

0 1

ФЕСТИВАЛ "БЕЗ ПРЕВОДА": Публика наградила "Смрт на допусту" (ФОТО)

08. 11. 2024. у 10:37

Култура

0 0

СЛУШКИЊИНЕ ПРИЧЕ У ДЕЛУ ЏЕЈН ОСТИН: Представа "Гордост и предрасуде", према роману британске списатељице, у "Мадленијануму"

07. 11. 2024. у 14:08

Култура

0 0

ПРВИ ПУТ "МОЈА ЗЕМЉА": У Рефлектор театру премијерно изведена представа у режији Јелене Богавац

06. 11. 2024. у 17:18

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације