ФИЛМСКА КРИТИКА: Пет најбољих играних филмова у 2024. години

БОЖИДАР Зечевић, филмски критичар „Вечерњих новости“

Новости

1.БАУК, режија Горан Радовановић

Први који се осмелио да отворено и храбро засече по страшном чвору наше националне траедије јесте аутор  Горан Радовановић и ево пред нама филма који нам враћа из сећања колосални егзистенцијални кошмар  из 1999. „Баук“ је стога „онтолошки“  и „идентитетски“ филм и зато не спада ни у један жанр нити уметнички род, него је иконички знак за себе, урамљени прозор у вечност. Онтолошки - зато што се тиче бића, бивствујућег човека наше епохе, који се тек под овим околностима спознаје у својој пунини, то јест одређује се као темељ опстанка свега што постоји, што јесте. Идентитетски - јер открива осећање целовитости тог постојања у добу најраније младости, када се кроз иницијацију улази у опасно окружење у коме ваља опстати.

2.РУСКИ КОНЗУЛ, режија Мирослав Лекић

Иако је Лекићев „Руски конзул“ добар пример правог политичког трилера и то не само по домаћим него и по међународним стандардима не значи да иза њега не стоји громада једне цивилизацијске трагедије којој управо сведочимо и која по својим размерама далеко надилази жанровске и професионалне оквире нашег биоскопа. Да се не тиче српске судбине на Косову и Метохији био би то светски филмски догађај и не би га  мимоишао ниједан фестивалски селектор. Видећемо каква ће му бити судбина. Овако, не сумњам да ће освојити српску и неке сродне публике својим чистим и до бола јасним филмским језиком којим се исказује драма нашег постојања. Иако је водиља ове драматургије чиста истина, више него опипљива стварност са којом се готово свакодневно суочавамо на КиМ, ми тим сликама сведочимо без даха, као да их први пут видимо и чујемо, што само сведочи да још нисмо ни изблиза свесни дубине понора у који се заједно са овим филмом сурвавамо.

3.ВОЉА СИНОВЉЕВА, режија Немања Ћеранић

Први српски фантастични епик после „Чудотворног мача“ Воје Нановића (1950)  пoштује све жанровске параметре постапокалиптичне дистопије, али почива на преткосовским и косовским архетипима српске духовне тековине (митски јунак се надмеће за руку цареве кћери, у томе му помаже очина сабља, све то опевају гусле јаворове, туђин-тиранин је савладан и отеран из Заједнице итд) иако се поштују савремени жанровски маркери усвојени још од ''Побеснелог Макса“, нарочито међу млађом биоскопском популацијом. Филм и јесте намењен јувенилном глеалишту, али је узорно режиран и има све што треба да има један домаћи спектакл.

4.ЛАЗАРЕВ ПУТ, режија Иван Јовић

Бизаран лавиринт једне изгубљене душе, која покушава да се врати Сопству тумарајући по неком егејском острвцу. У потрази за Спасењем, Лазар, који није лишен новозаветних обележја, пре нам личи на неког медитеранског Кафку који удара главом о непробојне стене знане нам зазидане државе, на коју је,чини се, осуђен заувек. Остаје загонетна православна парадигма, на коју се аутор позива. Фасцинира, међутим, високостилизована режија, која знатно превазилази све што смо видели у нашем филму последњих година.

5. ДРАВА СЕ НЕ ПРЕДАЈЕ, режија Никола Лоренцин

Како се чува част домовине и испуњава војнички завет, како се брани први и последњи камен земље Србије, како се приноси свесна жртва за њено достојанство и понос, како се, речју, стоји на вечитој стражи слободе говори документарно-играни филм Драва се не предаје редитеља Николе Лоренцина,   То је сага о херојском отпору бојног брода „Драва“ на Дунаву у првих шест дана краткотрајног (не мање херојског!) априлског рата од 6. до 12. априла 1941. о чему се углавном ћутало шездесет година, јер се прича о добровољној жртви официра, подофицира и морнара Краљевине Југославије никако није уклапала у званичну верзију Титове историографије (и кинематографије!). Колико су му оквири и околности дозвољавале, Лоренцин је успео у својој намери. Он пажљиво гради једну филмску парадигму на примерима војничких али и људских врлина капетана „Драве“. Алесандра Берића. Притом се држи видовданског култа наше народне ратне жртве и потсећа нас да је Берићеву судбину поделило је још шездесет морнара, официра и подофицира водећи „Драву“ не на дно реке, него високо, у загрљај неба, где и данас почивају.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације