ХОЋЕ ЛИ НЕКО ДА ПРИКОЧИ ПРЕД ПРОВАЛИЈОМ? Интервју - Душан Ковачевић, драмски писац и академик

ПОСЛЕ праизведбе Љубомира Муција Драшкића у Атељеу 212 пре четири деценије, филма Срђана Драгојевића крајем прве декаде овог века, као и многих других позоришних инсценација - нови "Свети Георгије убива аждаху" појавио се ових дана премијерно у Југословенском драмском, у режији Милана Нешковића.

фото З.Јовановић

Уосталом, дело академика и драмског писца Душана Ковачевића никада не губи на актуелности јер његова ратна прича не "застарева" - сваки мир на нашем узбурканом тлу показао се само као предах и пауза између два рата. Овог пута, по речима писца, на сцени је "Аждаха" 21. века: у новом читању, са новим технологијама и визуелном перцепцијом, приближила се генерацији која није била ни рођена у време првог извођења.

- За ову причу која има неколико прича у себи, важно је и што је тачно 110 година од Церске битке (о којој је у драми реч), Колубарске и почетка Првог светског рата. А тај Велики рат био је један од најужаснијих ратова у историји, уопште - каже на почетку нашег разговора Душан Ковачевић. - Некаква кординација са светом је поражавајућа јер као да смо, не дај Боже, сведоци почетка новог великог рата, судећи по овоме што се догађа на Блиском истоку, нарочито Украјини. Немири су и у Србији, протести, цела ситуација је под великом тензијом, као и у Европи и свету. Не знамо шта нас чека у 2025. години.

о Чини се да, у историјским циклусима, код нас прво прикључа, а онда се ланчано шири даље. Или смо на тако трусном тлу да се пукотина одмах види?

- Прича се припрема, углавном, јако дуго у много моћнијим центрима и земљама, а ескалира тамо где је најтрусније. Балкан је одувек био изузетно осетљиво геостратешко, геополитичко, културолошко, верско подручје: на малом простору живе три вере сукобљене кроз дугу историју ратовања. Ако некаква сила планира нешто, врло лако може изазвати сукобе. То смо видели и у Првом и у Другом светском рату, а нарочито у овом последњем, кад нас је бомбардовао НАТО и кад су се дефинисале државе по границама оног несретног АВНОЈ-а. За експерименте моћника изузетно је погодно тло за прављење сукоба и немира који потом измакну контроли, као што се већ дешавало. Први светски рат почео је, заправо, 1908. анексијом Босне и Херцеговине. Анексија је, иначе, блага реч за окупацију. Чим је установљена аустроугарска власт на просторима на којима никад није била и где је заменила турску, почињени су и озбиљни злочини. Тако је почело, да би ескалирало после атентата у Сарајеву који је последица 1908.године.

о Као да се циклично понављају околности у којима смо последица а не узрок дешавања, како нам се често приписује?

- Ево, окупација Косова један је од најбољих примера. Предато је људима који су нашу најстарију и најважнију земљу прогласили за своју независну државу уз помоћ великих сила. Нису то они урадили сами. И то се тако наставља, упорно и трајно. Већ сам о томе говорио. Ми никада нећемо ући у Европску унију! Дефинитивно. Јер, да бисмо ушли у ЕУ морамо да мењамо однос према Косову, другим речима да га признамо. Сви ови кластери који се испуњавају доћи ће једног дана - за три, пет или десет година - до оног који ће гласити: "Да ли признајете Косово за независну државу?" Не признајете? Нећете ући у ЕУ.

фото Н.Бабић

о Косово је већ отето. Мислите ли да би икада могло да се врати?

- У овом тренутку не можемо да знамо каква ће једног дана бити геостратешка ситуација у свету и шта ће се догађати. Не зависи од нас. Током историје су се мењале границе. У крајњем случају, ми смо после Првог светског рата добили Војводину. Линија разграничења међу државама је променљива и релативна. Имам неке информације, не знам колико су тачне, да ће нова америчка администрација инсисистирати да се све преостале земље Балкана укључе у ЕУ и да се пониште границе, што значи да неће ни бити важне.

о Како онда да и ми не уђемо у ЕУ?

- Можда ће се за придружене чланице наћи неки модалитет, али док не признамо ту државу и не разменимо амбасаде, нема говора о уласку... Ми смо превише мали и у овом тренутку, хвала Богу, превише небитни у односу на оно што се догађа у Украјини, где се директно сударају две најмоћније силе по оружју - Русија и Америка. Украјина је само шаховска табла на којој неки пиони гину и страдају, док други обарају руке за карираним кафанским столом. Сваким даном све су веће претње и тензије. Температура расте, сад је већ на ивици кључања. Израелске снаге могу сваки дан да убију сто људи, то нико неће да примети. Јер, све је усмерено на сукоб Русије и НАТО који је нескривено, сваког дана, ближи руским границама. И овај предлог Макрона да активно учествују француски војници у мисији је катастрофалан. У тој великој и страшној игри која подсећа на почетак Првог и почетак Другог светског рата, ми имамо наше приватне проблеме који, уопште, никога не интересују.

о Води ли нас све то, полако али сигурно, трећем светском рату?

- "Аждаха" је управо прича о томе: како се у једном селу одражава и ломи велика политика, како се страхота и несрећа увуку у свачију кућу. Рат је најстрашнија трагедија у целокупној историји човечанства, страшнија од свих болести и пошасти, јер сублимира све страхоте људске природе: зло и злочине, безумље, ужасе свих врста. Болест воли рат, обично га прати.

о Да ли се у етичком смислу, после великих страдања, свет освешћује и прочишћава?

- За врло кратко време. Из искуства 20. века видимо да човек апсолутно ништа није научио из те страшне историје. У међувремену би било сигурно још неколико ратова да нема нуклеарног наоружања. Дошли смо да апсурда да атомска бомба чува мир. Њена употреба изазива ланчано катастрофу целе планете, што знају и они који су најлуђи. Нема сакривања. Гледам како се по Европи чисте и сређују атомска склоништа. Она су заштита само првих дана од удара, после тога треба живети и изаћи. Не може се остати под земљом. Реч је о слици и метафори света коју смо правили у "Андерграунду" и томе како изгледа кад живиш шездесет година под земљом. Све заједно, није добро. Испраћамо једну јако тешку годину и са стрепњом чекамо 2025. која ће бити још тежа. Ствари ће се или развијати у веома лошем правцу у коме ће сукоб ескалирати, или ће у последњем тренутку неко морати да прикочи пред провалијом. Како сада ствари стоје, и какава је реторика (и с једне и с друге стране), претње се само повећавају. Оно што је најстрашније у целој причи је да већина људи у Европи и свету то посматра поприлично равнодушно.

о И чињеницу да рат већ тиња?

- Ни Други светски није почео 1. септембра 1939. у Пољској: први логори основани су 1933. кад је Хитлер дошао на власт и кренуо да хапси неистомишљенике у Немачкој. Волео бих да ово данас није увод у катастрофу већ само прича о нечему што је сукоб који ће се некаквим чудом смирити и да ће доћи до разговора. Деведесетих година сам понављао да је сваки лош разговор бољи од "доброг" рата. Јер после рата увек долази разговор, с тим што у случају после употребе нуклеарног оружја - разговора неће бити.

фото В.Данилов

о Кад се Балкан затресе, Србија је у епицентру. Објашњавате ли то нашом невешто вођеном политиком, незгодним положајем, несагледавањем чињеница у правом тренутку...

- Све што сте навели је одговор. Ми смо на путу између Истока и Запада, којим су пролазиле силне војске. Само да поменемо Београд који је више од 120 пута бомбардован, грађен и разграђиван. Кад се ишло са Истока на Запад освајао се и рушио Београд, да би га онда ови са Запада рушили и освајали поново. Да је Србија на неком острву, не би се ништа дешавало. Али, ми смо на путу који је изузетно битан. Повезује цивилизације и континенте, па смо згодни за пролазак. Током историје супротстављали смо се силама и повремено успевали у томе,међутим, врло често смо и сопственом лошом проценом чинили велике грешке и лоше потезе: од сукоба унутар саме Србије, па до побуне и супротстављања свим великим моћницима, на крају и НАТО у та три месеца... О нашим проблемама написао сам и књигу "Двадесет српских подела".

о Док се други народи уједињују пред великим опасносима, ми се, некако, увек разједињујемо?

- И сад смо се опет поделили, онако озбиљно... На све стране се воде ратови, а ми кренули у велику нашу поделу која је на ивици озбиљних инцидената. Само молим Бога да нико не изгуби живце и не направи неко чудо које би изазвало нешто што је већ виђено у овој земљи Србији, неколико пута. А то је наш унутрашњи сукоб.

о Је ли он неминован или још постоји могућност превазилажења?

- Увек постоји начин да се превазиђе ако има добре воље, памети и толеранције. Увек може да се нађе компромисно решење. Али, ако неко жели да се Срби једни другима супротставе физичким обрачунима, не знам како је то могуће спречити. Тај инцидент, без престанка, лебди у ваздуху јер ви не можете да спречите неког ко је психијатријски болесник да учини зло великих размера. Пре пар година објављено је да само у Београду има 60.000 људи који су под јаким седативима зато што имају психичке проблеме. Душевни болесник за кога не могу рећи да је човек већ чудовиште, Урош Блажић, направио је ужасан злочин као и онај дечак у "Рибникару". И један и други никад не би смели да изађу на слободу.

о Ваши ликови су, такође, под неком дијагнозом. И у животу су окидачи за многе породичне и друштвене трагедије?

- Увек је то прича о злу које је индуковано или од стране државе или од стране појединца, односно о угрожености човека или породице. Понекад је као и у мојој последњој драми ("Удовица живог човека") реч, заправо, о обичајном праву. Када онај млади човек који је починио злочине у Дубони и Малом Орашју изађе из затвора, сачекаће га неко од родбине жртава. Људи отворено причају да би волели да се уопште не осуди да би му они пресудили. То је ланац зла: кад падне једна домина, обара све друге за собом.

о Крвна освета доскора је била легитимно право, поготово ако држава адекватно не осуди кривца узима се закон у "своје руке"?

- Освета је кодекс једног друштва и била правило у многим државама Балкана. По томе је 19. век карактеристичан, целе породице биле су изоловане због крвне освете. И дан-данас се догађа, али се не зове тако. Избачен је придев "крвна", само освета. Обично се приписује обрачунима неких кланова и то тако иде све до тренутка кад узме превише маха и прерасте у велике обрачуне у којима страдају милиони људи... Бавио сам се тим стварима: и "Удовица живог човека" и "Свети Георгије убива аждаху" управо су приче о томе. У првом је то прича о рату без рата (у такозваном грађанском миру), док је у другом реч о оном истинском, правом.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације