ПОЕЗИЈОМ РАЗГОНИМО ГУСТУ МАГЛУ СТВАРНОСТИ: Небојша Лапчевић, књижевник

ЧОВЕК је сопственик свега што зајми од неба! - ово каже Адам Дединац, композитор у пензији, главни јунак новог романа "Сејач" Небојше Лапчевића (1966), који се недавно појавио у издању "Агоре".

Фото Приватна архива

Плодно и разноврсно стваралаштво овог песника, приповедача, романсијера, аутора либрета, драмских текстова и књига за децу пропраћено је низом награда међу којима су "Меша Селимовић", коју је добио за збирку песама "Филателист", "Печат кнеза Лазара", "Ђура Јакшић", "Србољуб Митић", "Радоје Домановић".

Објашњавајући шта му је била почетна идеја за ново дело Лапчевић истиче:

- Размишљајући о оквирним питањима којимa сам желео да се бавим у новом роману "Сејач", чини ми се да је појам стваралаштва, што све превасходи, преокупација главног јунака Дединца, заправо питање слободе уметности, стваралачкoг заноса, али и уметност живљења. Сa друге стране питање идентитета, у ствари, открива трагичну неспособност човека да се посвети себи, о чему говоре и библијски елементи ове приповести.

Занимљиво је да је као и у претходној награђеној књизи "Филателист" и у овом роману доминантна поетика...

- "Филателист" ми је помогао да након епистоларних стихова из ове књиге "Стижу ли ти писма, пријатељу?", пре свега, да надаље надограђујем своју поетику... У том смислу и роман је заснован на неколико приповедних токова лирске прозе, у двадесет четири поглавља која говоре о уметности, љубави, о страсти, о телу и души, легендама Троморавља, о чистој природи - Terra incognita, пропадљивости човека и смрти, о чулном и мисаоном...

Све је настало из семена, семе је реч, стих, нота-клијавица које ће коначно проклијати у чистој и здравој Закос ливади... Стално трагање за стварним је пред композитором Адамом Дединцем, стање тешко болесне супруге Евгеније отежава му писање опере на основу изазова - тапије из 1833. из Јанкове клисуре, од чукундеде Ђорђија који је био писар код Лазара Чолака Антића.

Уз тапију стиже му и непознати либрето за оперу од венецијанског либретисте Анонима, и ту почиње прича...

- Адам Дединац, који је вазда у нескладу с неприликама по којима је карактеристичан крај двадесетог века, тражи заклон од света, место где ће остварити своје животно дело - оперу по дарованом либрету. У овом роману, као и у самом Дединцу, драматичан полилолог воде Смрт, Љубав и Уметност... Којој се узвишености препустити?

У роману се помињу и бројне историјске личности Станислав Бинички, Лазар Чолак Антић, Сава Владиславић, Вивалди, Ван Гог, чија је слика "Сејач" из 1850. и на корици романа...

- Фикцијски лик Адам Дединац своје присуство пројављује одсуствујући из савремених токова цивилизације. Ту су и измаштани ликови пријатеља Косте Памјатника, Дубровчанина, Културника, Суслова, Аце Кучке, Ћир Несаника и рајске Ангел-тице... Млада Петра, преузима бреме свог учитеља клавира Адама, инспирисана је Клоделовом поезијом, и записује у бележницу своје стихове: "Певам у хору! Торжество класа у три гласа... Кад слова су гује грла, чак и кад је горко семе, реч проклија из мене." Свестан да је човек Божје биће, у роман уводим Ангел Тицу која пролошки проналази саксију са плодном земљом на балкону стана Адама и Евгеније и у њу спушта зрно пшенице да никне. На тај начин имплиците указујем на пропадљивост природе.

Фото Приватна архива

Ко је сејач?

- Главни јунак у "Сејачу" упућен је на наследство које се можда налази у простору моравских и расинских токова, Ћелијског језера, Мојсињске свете горе... Читалац све може сагледати са врхова Небеских столица Копаоника које су читавом крају Храм... Господ је дао човеку (и ствараоцу) њиву и семе да га посеје, да никне и умножи се у славу живота, љубави, лепоте и смисла... Закос ливада је метафора чисте природе у којој се може чути рајска музика... Сејач је и лик у непознатом либрету. Он путује кроз векове, кроз библијски простор откривања, сталног покрета и виђења једног од ликова, Адамовог пријатеља, инвалида, страсника и грешника Косте Памјатника који у унутарњој причи повезује бројне парадоксе... Ту је и црвени конгломерат комитетског Суслова, Културника и Аце Кучке који означавају период друге половине двадесетог века који можемо посматрати и као својеврсно позориште.

У роману читамо и ову реченицу једног јунака: "Када кажемо позориште, мислимо на наш живот"...

- Ово је, са друге стране, и прича о амфитеатру на тихој и чудесној једној обали Мораве на којој Бинички поставља сцену и припрема хор који чине мештани села Јасике у којем је и рођен... То је место где се може чути небеска композиција, простор шири од света.

Одали сте велико поштовање према вашем завичају, у књизи то је Троморавље...

- Поносан сам и радостан што сам из престоног Лазаревог града. Пошто радим у Легату Милића од Мачве, подсетићу да је велики сликар за себе говорио да је отшелник, путник кроз време и да ће се вратити на земљу кроз двеста година, да доврши започете послове.

Поменућу и оперу "Лазарево обретеније", за коју сам написао либрето према ликовној поетици фреске Милића од Мачве која се налази у Дому Синдиката у Крушевцу, а коју је компоновао М. А. Расински. Оперу је, у Коларчевој задужбини, извео Симфонијски оркестар и хор РТС-а (диригент А. Којић). У улози кнеза Лазара наступио је баритон Жељко Лучић, док је лик кнегиње Милице тумачила Снежана Савичић Секулић. Рекао бих да је уметнички дух уједињен са родољубљем.

Иако живимо у веома прозаичном времену, поезија, како се чини, не губи на значају?

- У Пољској је недавно изашао "Филателист" у преводу Олге Лалић Кровицки, а у тамошњим часописима "Акант" и "Нестор" објављене су и песме из новог рукописа. Поезија нам је потребна да разгонимо маглу с прозора... Замагљена стварност нам онемогућава да препознамо праве вредности, све што је потребно нашем духу. Свима је потребан лични Сејач, ново зрневље чијем ћемо се клијању здушно обрадовати!

Обавеза према лепоти

ПРОЗНИ низ започет романом "Језеро у ћелијама" (НКЦ, 2013) и збиркама прича "Улаз на јужна врата", ("Народна књига", 2007) и "Рукопис у теракоти" (КОВ, 2020), донекле, наставља се и надограђује метапоетским и мелодичним стилом у "Сејачу".  Истина, три године сам радио на роману, стрпљиво прикупљао грађу и у том смислу поменућу архиве и музеје крушевачког краја, старе записе и легенде, архиве венецијанске, потом, мени инспиративна дела Феликса Каница и Веселина Чајкановића, а посебно библијску "Причу о сејачу". С друге стране укључивањем праслика, снова и сећања у наративну структуру покушао сам да остварим паралелне приче, из другог плана. Мени је било потребно поетско уточиште, посебно у овом времену, да бих могао да напишем роман о уметности. Уметност, заиста је, обавезна само према лепоти... Питање сопства треба поставити пред папирним огледалом. Можда се може рећи да се у следећој реченици скрива кључни мотив за приповест о уметнику као главном лику: "Културу духа одржавао је по Хорацијевој формули, Ut pictura poesis."

Препоручујемо

Култура

0 7

ХОЋЕ ЛИ НЕКО ДА ПРИКОЧИ ПРЕД ПРОВАЛИЈОМ? Интервју - Душан Ковачевић, драмски писац и академик

02. 01. 2025. у 19:46

Култура

0 1

НОВОГОДИШЊА РЕВИЈА: Најгледанији филмови 2024. у Дворани културног центра Београда

03. 01. 2025. у 06:15

Култура

0 0

ИЗАБРАНА ДЕЛА ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА: Поводом деценије од смрти великог писца изашло осамнаест књига

02. 01. 2025. у 15:53

Култура

0 1

НАГРАДА "НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ": У ужем избору за престижно признање девет аутора

02. 01. 2025. у 15:35

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације