ОТИШАО ЈЕ ВИТЕЗ ПЕРА И МАЛИ ПРИНЦ: На комеморативном скупу од Игора бојовића (1969 - 2025) опростили се пријатељи и колеге

ГОВОРИО си да је центар света вир, највећи вир. Све се око тебе врти, али је у теби савршено мирно.

фото И.Маринковић

Сада си тамо у центру ока олује, где је мирна вода. А ми се вртимо и вртложимо док нас посматраш из свог мира. Говорио си да се никад не зна шта се иза брда ваља. И да се са твог Дурмитора све види, те није било потребно да питаш шта се дешава. Видео си, јер си нас гледао са те планине. Једном си написао,а никад ниси објавио: "Одох ја иза крша, сури ор`о ђе лепрша"...Нека ти је лак сан, Дурмиторе, Игор са тобом сније.

Овим речима се од Игора Бојовића (1969 - 2025), драмског писца, дугогодишњег управника Позоришта лутака "Пинокио" и "Бошко Буха", опростио редитељ Дарјан Михајловић.

На комеморативном скупу, с пуно топлине, љубави и поштовања, говорили су његови многобројни пријатељи и колеге, упућујући последње речи "малом принцу" Игору Бојовићу.

- Умео је својом маштом да нас подстакне на размишљање, као неко ко је деценијама био посвећен позоришту, не само луткарству. Веровао је у магију сцене, у снагу приче, уметност која може да мења свет - истакао је Владан Ђурковић, садашњи директор "Пинокија".

Глумац Горан Балачевић присетио се давне 1992, када се у Малом позоришту "Душко Радовић" припремао комад "Петар Пан" још непознатог студента драматургије Игора Бојовића:

фото И.Маринковић

- У истом театру, играле су се још три његова комада: "Баш Челик", "Бајка о цару и славују", "Три прасета". И све су биле праизведбе. Дружили смо се прво пословно, онда приватно. Многа јутра дочекали смо у клубу "Радовића", по хотелима, на фестивалима и путовањима. Као што у његовој представи један лик каже "јесам мали, али велику сенку бацам", Игор је бацио велику светлост. Видеће је и нека будућа деца, даће Бог, и деца његовог сина Вукашина, и сва друга - док је позоришта. Игор је у Суботици добио награду за животно дело "Мали принц". А ја му кажем "путуј, велики принче"...

Опраштајући се од некадашњег управника Лако Николић га је назвао "малим принцем, наоружаним оштром оловком":

- Почетком 2000-те, када смо једва добијали визе и у великим позориштима готово да није било новца ни за шта, успео је да нам организује и са нама учествује на интернационалном фестивалу у трајању од три месеца, обилазићи 13 европских земаља! И свуда само наступали са великим успехом, о чему сведочи писање "Монда" и "Фигароа".

фото И.Маринковић

Да је Игор био витез пера, бескрајно духовит, поштен и прецизан, подсетио је и Дејан Луткић, истичући да су његове реченице биле као исклесане док је стварао за оне који су најважнији - за децу.

Драматург Мила Машовић прочитала је писмо његових "класића" са драматургије на ФДУ, у коме се, између осталог, наводи:

"Игору је понајвише било стало до тог "класног" духа, надамо се да га никада нећемо изневерити. Верујемо да си се, драги Игоре, само негде сакрио као што то раде јунаци бајки за децу које си тако супериорно писао целог живота. И да ћеш нас све поново "пресећи" неким својим оштрим вицем. Смех је само једно од твојих средстава које никада нећемо заборавити" - у потпису су Биљана србљановић, Иван Меденица,Ђорђе Милосављевић, Милан Вучић, Бобан Јевтић, Мирољуб Стојановић и Момир Петровић.

- Тридесет пет година пријатељства, заједничког стварања, узајамног подржавања, незаборавних путовања, племенитог креирања позоришне стварности. Тридесет пет година уживања у дивним и духовитим разговорима о честим потрагама за посебном гардеробом и винима, незаборавном и лудом упознавању са Гогом, рођењу Вукашина, куповини куће у Земуну, креирању најлепше кућне библиотеке и набавци специјалног антиквитета - радног стола у Паризу - присећао се са сетом редитељ Југ Радивојевић. - Његови антологијски комади, најчешће писани у стиху, молијеровском, шекспировском, одраз су писца свевременог,ренесансног, посебног. Један је од највећих драмских писаца са ових простора, један од најуспешнијих директора "Пинокија" и "Бухе", један од најпаметнијих и најдуховитијих људи. Џентлмен,поносан на своје село Зминице и Жабљак, на подигнуту цркву поред које ће му бити вечна кућа...

фото И.Маринковић

И редитељ Милан Караџић поделио је успомене, сећајући се Игора као младог, изузетно даровитог, духовитог и посебног писца:

- Није био брз, нити се лако одлучивао да почне да пише.Али, кад би кренуо, из њега је врцало као из вулкана. Свака његова драма била је прави бисер. За "Мачора у чизмама" добио је Стеријину награду, пре тога за "Извањца". Сећам се да ме је после играња "Извањца" Љуба Тадић питао ко је тај млади писац. Одговорио сам му, а он је рекао: "Хоћу оваквог краља да играм, да ме зовеш!". Био је то комплимент великог глумца једном великом писцу. Глумци су обожавали да играју Игорове ликове, да на сцени говоре његове римоване реплике. И приватно је био најбоље друштво: увек весео, изузетно духовит, знао је у секунди да одговори тако да изазове салве смеха. Шалио се, пре свега, на свој рачун. Кад би га неко "прозвао", одговорио би одмах и то у римованом стиху. Имали смо среће да га познајемо, да се дружимо и живимо заједно овај наш позоришни живот. Каква је то част и привилегија...

Од Бојовића су се с тугом опростили и Зорана Милашковић Тасић, Жељка Мандић, Војислав Савић и Александар Ћурчић, директор новосадаског Позоришта младих.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације