МАГ СМЕХА КОЈИ ЈЕ УМИРАО ДВА ПУТА: Миодраг Мија Илић поставио на зајечарску сцену први део своје трилогије "Волите ли Нушића"

РОЂЕНДАНСКОМ представом "Нушић лично" зајечарско Народно позориште Тимочке Крајине "Зоран Радмиловић" премијерно је обележило 78 година постојања.

фото НП Тимочке Крајине "Зоран Радмиловић"

Реч је о праизведби и првом делу трилогије Миодрага Мије Илића, који у својству писца и редитеља и сам "премијерно" сарађује са овим театром. Али, верује, не и последњи. Иако у деведесет првој години, Илић планира да и друга два дела ("Волите ли Нушића" и "Арлекинова последња авантура") постави на сцену. Уосталом, његов "Дон Жуан и Казанова" већ девет сезона успешно живи свој позоришни живот у Мадленијануму, као једна од 35 написаних драма у плодној пишчевој каријери. За нови комад каже да је настајао последњих неколико година и да ју је, у форми монодраме, с посебном захвалношћу поверио глумцу Милошу Танасковићу.

- Док сам писао нисам мислио ни на какве годишњице, јубилеје и прославе. Урадио сам то из великог пијетета према Нушићу сматрајућу себе, у неку руку, учеником његове драматургије. Србија без Нушића не би била ово што јесте - каже писац и редитељ Миодраг Илић. - Покушајмо да замислимо нашу књижевност и театар, да се у Београду 20. октобра 1864. године није родио Бранислав Нушић! Какву бисмо имали дубоку празнину у нашој духовности. Тај маг смеха, човекољубац који се подсмевао манама и настраностима својих јунака као производима учмале малограђанске, заостале, мукотрпном историјом оптерећене, деспотском биографијом узурпиране земље, био је и остао знамење своје епохе. И сведок трагикомичних судара људи са реалношћу, који у његовим комедијама попримају универзални хумористички смисао.

фото НП Тимочке Крајине "Зоран Радмиловић"

Нушић је посебан у нашем националном бићу, истиче Илић, јер иако Цинцарин био је "већи" Србин од многих Срба:

- Уосталом, он је сина дао у Великом рату... Оснивач је многобројнних институција. Не само комедиограф, он је и есејиста, песник, новинар. И то новинар који је уређивао више од двадесет листова. Објавио је стотине текстова под псеудонимом Бен Акиба у "Политици". Оснивач је два велика народна позоришта, у Скопљу и у Сарајеву, једно време провео је у СНП у Новом Саду, као и две године као управитељ Народног позоришта у Београду.

Своју трилогију ("Нушић лично", "Волите ли Нушића", "Арлекинова последња авантура") наш саговорник написао је с намером да позоришној публици представи комедиографа, пре свега, као човека са свим својим врлинама и манама и да тако омиљеног Агу, односно Бен Акибу, приближи савременим генерацијама:

фото НП Тимочке Крајине "Зоран Радмиловић"

- Нисам хтео да пишем биографску драму, јер је његов живот углавном познат. Нисам хтео ни да се много бавим његовим делом, већ да проникнем у саму бит његовог људског бића, његов морал, поглед на свет и однос према људима. Пре свега, интересовао ме Нушић као човек. Тако у првом делу трилогије, "Нушић лично", његов је кафански сусрет са имагинарним саговорником, уз кога се присећа неких битних ствари из живота. У другом делу трилогије бавим се Нушићем као театарским човеком, а у последњем је реч - о његовом "одласку на небо". Мало људи зна да је он, заправо, два пута умирао. Пре оне стварне, доживео је клиничку смрт и у том интерегнуму, између 1934. и 1938. написао је нека веома значајна дела као што су "Ожалошћена породица", "Др", "Покојник" и "Власт".

Илић подсећа да је наш писац живео један веома буран, сложен, занимљив живот и у њему имао велики хуманистички ангажман, искрено припадајући српском народу и несебично му се дајући, шта год и где год да је радио.

- У "Нушићу лично" видимо оца који пати и не одваја се од писма и фотографије погинулог сина, једног од хиљаду и триста каплара. Истовремено, као комедиограф, не може да се одбрани од свог хуморног подстицаја и осећа се као кловн у опери "Смеј се, пајацо". Скроман, трпељив, са истинским разумевањем времена у коме живи и ствара, помирен је са судбином коју му је наметнула критичка храброст и спремност да баци поругу на неправду, да се супротстави ауторитетима државе, свештенству, чак и владарима-монарсима... Иначе, ову представу сам назвао монодрама са девет глумаца: Један је сам на сцени у првом плану, али још осам глумаца учествује "из офа" и чују се њихови гласови. Тиме сам разбио доста статичну структуру монодраме у којој неко само прича, прича. А нарација није позориште.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације