"ЗМАЈА" САЊА СВАКО КО ПИШЕ ПОЕЗИЈУ: Интервју - Верољуб Вукашиновић, лауреат најстаријег признања Матице српске

ПЛЕЈАДИ наших највећих савремених песника који су своје дело оверили најпрестижнијом и уједно нашом најстаријом поетском наградом коју је Матица српска у Новом Саду установила 1953. године, придружио се и Верољуб Вукашиновић, плодан и вишеструко награђивани писац.

Фото Томислав Димитријевић Томако

Одлуком Матичиног жирија (Селимир Радуловић, Иван Негришорац,Ђорђе Нешић, Желидраг Никчевић и Саша Радојчић), ово признање "на равне части" деле Верољуб Вукашиновић за књигу песама "Жалац" у издању Српске књижевне задруге и Томислав Маринковић, аутор збирке стихова "Шта о нама мисле анђели" у едицији "Архипелага".

Врхунац свечане академије у недељу, 16. фебруара у Новом Саду (19.00) којом ће ове године Матица обележити 199 година трајања, представљаће управо уручење признања које носи име Јована Јовановића Змаја (Нови Сад, 1833 - Сремска Каменица 1904), песника, драмског писца, преводиоца, уредника и лекара.

- Један је од највећих песника српског језика. Награда са његовим именом сан је сваког ко пише поезију. Бити у низу са претходним лауреатима, најзначајнијим именима савремене српске поезије, за мене је велика привилегија али и обавеза пред собом и другима.

Посебно се радујем што је ову награду, заједно са мном, овом приликом добио и изванредни песник Томислав Маринковић - наглашава Вукашиновић у интервјуу "Новостима".

Памтите ли прве сусрете са Змајевом поезијом?

- Мој први сусрет са њим везан је за основну школу и песме за децу. Змајева поезија и поетика дубоко су уткане у моје биће јер је он не само песник романтизма, а романтизам је моје полазиште у поетском стваралаштву, већ је, по речима Љубомира Симовића, и песник чији су импулси, који нису препознати у његовом добу, наговестили авангардне и модернистичке струје у савременој српској поезији.

Какву емоцију имате према дародавцу ове награде, пантеону српске књижевности, науке и културе који ће наредне године обележити два века откако су га основали угледни Срби у Пешти?

- Студирао сам књижевност у Новом Саду, на Филозофском факултету, осамдесетих година прошлог века. Матица српска је била храм у који сам улазио са читалачком побожношћу, сате и сате сам проводио у књижари на углу, и дивио се том здању српске културе и словесности. Тада нисам могао ни да сањам да ћу доживети овај тренутак Змајеве награде у Матици. Желим да искажем захвалност онима који су одабрали моју књигу, али и захвалност мојим драгим професорима Егерићу, Радовићу, Павићу, Мужијевићу, Гордићу, Милосављевићу, Делићу и другима који су ме упутили ка овом духовном здању српског народа.

Награђену збирку "Жалац", прву у издању СКЗ, почињете нежном љубавном песмом "Предговор". Како се "жалац", песма обојена горком страном живота, винуо у наслов књиге?

- Реч "жалац" чинила ми се најподеснијом за метафору песничког чина јер спаја у себи многозначне појмове, од "жалца у месу" како наводи Свети апостол Павле у Посланици Коринћанима, до змијског и пчелињег жалца чији убод може бити и отров и лек.

Фото промо

По чему се, осим по тематици, ваша петнаеста књига песама разликује од претходних?

- У овој збирци сам желео да искажем, пре свега, "омаж" песницима романтичарског кова и минулог доба, боемима каквих више нема, а нису ни могући у овом дигиталном добу. Уједно је то и дубоки наклон неким људима из мог завичаја који су ми у детињству пробудили искру поезије. Обележена је и мајчиним одласком, тим тешким тренутком у животу, када се на најболнији начин укрсте жалац љубави и жалац смрти.

Стихове сте посветили и Лази Костићу, а једну песму и његовој супрузи Јулијани Паланачки, која му је пружила мир и раскош у свом дому у Сомбору где је, инспирисан Ленком, написао Santa Maria della Salute и "Дневник снова". Заслужује ли, у нашој литератури неправедно скрајнута Јула, и више од једне песме?

- У тој песми поставио сам и себи и читаоцу два питања: шта је Јула значила Лази а шта је Лаза био њој? "Кад мозак не сме куд срце хрли, једна нас рука теши и грли". Та рука која теши песника, Јулина је рука. А песникова рука, кога она грли, међу јавом и мед сном, нека свако од нас одгонета. Јулијана сигурно заслужује и много више од моје скромне песме.

Посветили сте песму Великој Хочи, али и нашем писму: "Српски језик, српска ћирилица, то је наша стара крштеница". Зашто смо толико неодговорни према својој "крштеници"?

- То је тешко објаснити из позиције оног ко ћирилицу сматра својом идентитетском крштеницом, не одбацујући притом друга писма којима се служимо. Ћирилица је неправедно потиснута у јавном простору, да ли је у питању нехај или нешто друго, можда и непознавање и непрепознавање наших националних кодова, не знам. Само знам да је ћирилица за мене не само писмо већ и метафора за један вид културе који је угрожен у свету глобалног умрежавања.

Одабрали сте живот у Трстенику, у долини Западне Мораве, на падинама Гоча и Гледићких планина. Да ли је то поуздан начин да се данашњи човек одбрани од поремећених вредности 21. века?

- Одговорићу стиховима из једне раније песме: "У шуму опет ходочастим/ и печурком се у њој храним/ јагодом свежом себе частим/ ако се чистим, тако се браним..."

Награде у дугом низу

СВОМ родном Доњем Дубичу код Трстеника Вукашиновић се одужио монографијом. Његове збирке песама овенчане су многим великим признањима - "Бранко Ћопић", "Милан Ракић", "Кочићево перо", "Печат кнеза Лазара", "Драинац", Златна значка КПЗ Србије, "Витез Слова Словенског"... Заступљен је у више антологија српске поезије и превођен на неколико језика. Уредник је зборника "Савремена српска проза", који излази у Трстенику поводом истоимене књижевне манифестације и дугогодишњи управник трстеничке Библиотеке "Јефимија".

Род љубити главни је путоказ

Уручена вам је и награда "Одзиви Филипу Вишњићу" за књигу песама "Петрове вериге". У тим стиховима родољубље "дословно проистиче из етимолошког корена: род љубити"...

- Сеобе, деобе, поделе и братоубиства су трагична обележја наше старије и новије историје, па и садашњости. Остаје нам да верујемо у снагу младости и нових генерација које ће наћи пут да изађу из тог зачараног круга, а да, притом, остану на том путу чији је главни путоказ "род љубити". То је и истински одзив песнику устанка против неправде, Филипу Вишњићу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације