ПЕСНИЧКИ ГЛАС У ИМЕ МАЛОГ ЧОВЕКА: Награда "Меша Селимовић" додељена Слободану Јовићу за збирку "Брза пошта"

ДРАГО ми је што примајући награду "Меша Селимовић", показујем у правцу Мајевице која је и Мешин и мој завичај - истакао је јуче у Вуковој задужбини лауреат признања "Новости" за најбољу књигу протекле године, песник Слободан Јовић.

Новости/ З. Јовановић

Њему су награду донели збирка "Брза пошта" (СКЗ / НБ "Стеван Раичковић") и 23 гласа чланова нашег Великог жирија, а за ову, 37. награду "Меша Селимовић" гласало је 45 истакнутих књижевних критичара, теоретичара и књижевних историчара чији су избори праћени са великом пажњом, у протеклих 11 дана.

Ово престижно признање, да подсетимо, обнародовано је 26. априла 1988. на дан рођења Меше Селимовића а основали су га тадашње Пословно удружење издавача и књижара Југославије и "Вечерње новости" уз сагласност и велико задовољство породице књижевног великана. На вест о утемељењу овог признања, Мешина удовица Дарка је заплакала од среће.

А најновији у блиставом низу добитника Јовић, јуче је испричао:

- На четвртом спрату тузланске болнице, у породилишту, једног хладног јануарског јутра удахнуо сам ваздух овог свијета, који увијек бива хладан, ако га не угријемо смислом и жртвеном љубављу. Меша Селимовић је као борац Мајевичког партизанског одреда крстарио засигурно и мојим ужим завичајем. Побједа у оружаној борби донијела му је несрећу, а побједа над собом, смирење и смисао којим нас и данас утопљавају његова дјела.

Радостан што награда у свом тридесетседмогодишњем трајању по први пут одлази "са оне стране реке", како је навео, Јовић је навео и да је доживљава помало и као признање претходницима попут Бранка Чучка, Ђуре Дамјановића, Жељка Грујића...

Већ неколико година нас Слободан Јовић дарује песничким књигама у којима, кроз лирске медаљоне, дочарава један аутентичан свет дрхтања над судбином саме животне основе, свет у коме се и пати и слави сама материја живота, образлагали су свој глас дат "Брзој пошти" чланови Великог жирија "Новости", пишући о Јовићу као песнику који смисао и утеху увек проналази у језику док траје, својевољно дистанциран од модерности и урбаности, сасвим саживљен с природом, посвећујући се стваралачки и хришћански малим стварима, призорима, бићима, људима маргине и мајци као централном бићу свог универзума, и универзума уопште.

Сам Јовић, коме је објављивање нетом награђене збирке такође донела једна награда, она која носи име великог Стеве Раичковића, о новој збирци јуче је рекао:

- Књига "Брза пошта" објављена је у саиздаваштву СКЗ и НБ "Стеван Раичковић" Кучево, а њено објављивање омогућила је једна пунионица воде. И поезија је неопходна као и вода, и зато ћу се упосленика тог предузећа увијек сјећати. Свијету је потребна вода, али и смисао. Уколико моји стихови садрже понеку капљицу смисла, онда сам неизмјерно радостан. На корицама књиге "Брза пошта" је људска фигура са некрополе Радимља код Стоца, у Херцеговини. Као што се види, рука и шака су несразмјерно веће у односу на остатак фигуре човјека. Као да је средњовијековни умјетник хтио да нагласи колико му је стало до оног невидљивог другог коме се обраћа, колико је добронамјеран и колико га поздравља и жели пријатељски саоднос с њим. Ова рука може да нас помилује и охрабри, али и упозори да застанемо и загледамо се у себе. "Смири се горди човјече", како је говорио, Меши неизмјерно важан, учитељ човјечанства Достојевски.

Беседио је Јовић, пре свега, о поезији самој, о ономе што јесте његова бит, приметивши из перспективе човека који битише далеко од града, удаљен од буке урбаности - да поезија опстаје и настаје и у варошима гдје се све темељи на упрошћеној рачуници, на сабирању и одузимању до десет:

- И ту се прокраде стих, огрије нас осмијех жене са посмртнице. Шарена марама и смјешак који се не виђа у овом свијету, који је дошао из оностраности, да нас подржи и охрабри. Свијет је магнетофонска трака која емитује поезију. Треба само застати, ослушнути и загледати се у себе и око себе. Неко је посјекао букве које су живјеле стотину година... Ондје преко пута препузава даждевњак. Погребници одлазе на посао, али њихов пртљажник, тијесан је да би се смјестио копачки алат. Смрт увијек пронађе начин да уђе у видно поље, и да ради по неком свом скривеном програму, потпуно различитом од нашег. Пјесма треба топло да се облачи... да штити плућа од прехладе. Не једном сам се увјерио у истинитост ових стихова. Често сам у џеп стављао пјесничку књигу, да бих се осјећао сигурније, топлије.

Да у поетском свету Слободана Јовића скрајнути и убоги постају јуродиви, на граници светости и лудила, која се песнички исцртава и помера с нежношћу и посвећеничком вером у реч, док песничко, суптилно око зарања у свакодневни свет из којег на светло дана износи све оно што на први поглед није видљиво, а чини суштину човековог постојања, сматрају чланови нашег Великог жирија, док је Јовић јуче приметио и ово:

- Бог извирује у свијет. Најчешће само кроз неку рупу. Бог се повукао у мишју рупу, док Сатана предводи и напредује путем који нема алтернативу, ка истом таквом циљу. Преовладава овоземаљски принцип који Сатана промовише, возећи се у скупоцјеној лимузини, машући бијелим рукавицама. Чист и стерилизован. За њим каска Христос на магарету, апсолутно неконкурентан, неуклопив и нетржишан, као поезија. Пјесник је аутсајдер који на сајму аутомобила продаје магарца. Остаје аутсајдер, без обзира на то што је можда Христос на том магарету ушао у Јерусалим.

Истакавши да не зна да ли труд, напор и воља, или, пак, њихово одсуство имају неког посебног удела у настанку песме, наш добитник је скромно закључио:

- Али сматрам да сам писао најбоље што сам могао и колико ми је таленат, ако ми је дат, допуштао. Надметање и такмичење су потпуно страни мом бићу, осим надметања са сопственим манама и слабостима из чега често излазим као поражена страна... Ако поезија говори за некога и у име некога, онда глас моје пјесме говори у име малог, анонимног човјека и ситних, скрајнутих ствари и феномена на које нам пажњу усмјерава она рука са некрополе. Глас у име човјека који ради у пунионици воде да би прехранио породицу... Умјетност су зрнца пијеска која сипамо у моћну машинерију овога свијета што се засигурно устремио ка пропасти. 

- У роману "Тишине" Селимовић је записао и сљедеће: "То ти је живот: лијепо и ружно, некад више једног, некад другог, добро је што није само ружно". Ова награда иде у свијетлу, добру и осунчану страну мог живота. Изразе најдубље захвалности исказујем свима. Организаторима: Удружењу издавача и књижара Југославије и листу "Вечерње новости", ауторима чије су књиге биле номиноване за награду, књижевним критичарима који су учествовали у раду великог жирија, као и онима који су номиновали "Брзу пошту" за ово признање. Хвала издавачима и уредницима књиге, Српској књижевној задрузи и Народној библиотеци "Стеван Раичковић" из Кучева, Николи Маринковићу и Јовани Дишић. Хвала свима на пажњи и посвећености и од срца Вам желим свако добро, те да се још много година окупљате поводом књига бољих од "Брзе поште" и аутора врлијих и узорнијих од моје безначајности, те да Вам у тим пословима водиља буду лик и дјело Мехмеда Меше Селимовића!

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације