БИЛО ЈЕ И КЛЕЦАЊА, АЛИ СМО ОСТАЛИ ДОСЛЕДНИ И СЛОБОДНИ: Књига Ненада Бркића "Сан и јава - Звездара театар" о четири деценије постојања

НИСМО имали новац. Нисмо имали подршку власти. Нисмо имали свест у шта улазимо. Имали смо идеју. Имали смо смелости да кренемо у реализацију те идеје. Имали смо смелости да развежемо неке теме које су биле завезане. Имали смо пријатеље. Имали смо јавност.

фото М.Трнинић

Овако на првим страницама књиге "Сан и јава - Звездара театар" (у издању "Чигоје") о почецима нашег најангажованијег позоришта сведочи њен некадашњи директор Ненад Бркић. Човек који је на различите начине, и буквално и програмски, градио ову кућу: од њених "прапочетака", до званичног одласка у пензију 2009, па и пет година након тога. Творац првог идејног пројекта, Нове сцене, модела пословања, актер и посредник у кључним дешавањима током друштвених превирања, аутор сценографија... Позоришни завереник који је са Александром Поповићем, Дејаном Мијачем, Егоном Савином, Милошем Лазином, Паолом Мађелијем и Герославом Зарићем, чинио први неформални уметнички савет који је поставио постулате једног новог театра. Сцену за ангажовану домаћу драму, насупрот прилично окошталом позоришном животу тих раних 80-тих година прошлог века. Прва субверзивна представа и иницијација десила се с "Мрешћењем шарана" Аце Поповића, које је одбило да постави Народно позориште Пирот, а Београдско драмско дуго држало у фиоци. На Звездари га је режирао Дејан Мијач 8. октобра 1984. Остало је историја. А како је све почело?

- После студентских демонстрација 1968, почео сам да радим у Дому културе Студентски град који је отворен 1971. године. У то време Општина Звездара имала је проблем са Домом културе "Вук Караџић". Била је то институција која се више бавила образовањем, филмским садржајима и трибинама. Понудили смо им свој програм, а њен обавезан део био је позориште - објашњава Ненад Бркић. - Предложио сам нови модел функционисања. Урадио сам 1983. идејни пројекат адаптације и реконструкције нове сцене, са идејом да буде ангажована, адаптибилна (у техничком смислу), тржишна, с праизведбама домаћег текста. Да по одбитку трошкова 70 одсто прихода припада ауторима и глумцима, а преостали део позоришту. Такав је био концепт на почетку, такав је остао до данас.

Бата Стојковић, Ненад Бркић и Душан Ковачевић , Фото из књиге "Сан и јава - Звездара театар" Ненада Бркића

Простор се нашао у Улици Милана Ракића 38, који је Општина Звездара дала на коришћење Дому културе "Вук Караџић" - девастирана запуштена зграда која је служила као магацин. Уз велики прегалачки рад, створен је позоришни простор у коме је изведена прва представа. Само петнаест дана касније и друга, "Ратнички растанак" (по мотивима Ћопићеве прозе) у режији Егона Савина, а нешто касније и Брешанов "Нечастиви на Филозофском факултету" у поставци Виде Огњеновић. Публика је похрлила, заинтригирана храбрим и другачијим репертоаром театра који се етаблирао већ првим насловима. Одушевљење публике, очекивано, није делила и власт: већ после генералне пробе и претпремијере "Мрешћења шарана" почела је расправа по партијским форумима. Први директор Перо Ђурђевић био је изложен великим притисцима, а власт је (по)веровала да је најбоља реакција - игнорисање. Прича се да је Слободан Милошевић, тада председник Градског комитета СК Београда, рекао: "Пустите их, нека се деца играју"... Годину дана после отварања десила се праизведба Поповићевог "Пазарног дана", у режији Горана Марковића: у улози Воје Брајовића "препознат" је Јосип Броз. После премијере затражено је да се представа скине са репертоара.

- Пут Звездара театра обележен је људима који су га стварали. Ђурђевић је био први директор, партијски човек, радио је у Универзитетском комитету, студирао у Загребу и завршио академију у Београду. Именован је за директора "Вука" да би ту кућу оживео. Прихватио је наш концепт и апсолутно стајао иза њега. У тој фази, када је Звездара театар функционисао као део "Вука Караџића", имао је улогу громобрана - истиче Бркић.

Са Матијом Бећковићем, Фото из књиге "Сан и јава - Звездара театар" Ненада Бркића

Ђурђевић је одбио да скине "Пазарни дан". Уследила је петосатна партијска дискусија (Општинског и Градског комитета), већином гласова представа је опстала, уз услов да се из текста избаци реченица "како да му не верујемо кад на малом прсту носи бриљантни прстен ко кукуруз велики". Био је то први, пише Бркић, од преломних момената за опстанак Звездара театра. Уследиле су "Тетовиране душе" Стефановског (1986) у режији Унковског, представа која је те године проглашена најбољом у Југославији. Упркос успесима, друштвене и политичке теме које је театар отварао властима су биле неприхватљиве, а у тим околностима рад готово немогућ.

- На крају је Ђурђевић морао да оде 1987. године. Сами смо се финансирали, морали смо зграду да доведемо до иоле употребљивог стања, трпели смо финансијске (јер, делимично нам је још помагала Општина) и политичке притиске. Било је то време самоуправљања, директоре установа бирали су радни људи и локална самоуправа. Борили смо се да после Пере не дође неко ко ће променити концепт, већ бити део тима. Изабрали смо Живорада Жугића, другог директора "Вука", човека који је био привржен позоришту. Економиста, пре тога је водио КУД "Шпанац". Тешко се носио с притисцима, па је спасоносно решење било да као уметнички директор дође Милорад Вучелић. Те 1987. радио је у НИН-у и био у политичкој немилости. Наредних пет година представљао је гаранцију за нашу програмску концепцију и, на крају, одиграо кључну улогу у одвајању Звездара театра од "Вука". Жугић је смењен јер се колектив поделио, Општина је донела одлуку да 1990. уведе принудну управу.

У међувремену, пажљиво се и даље осмишљавао репертоар. Душан Ковачевић је "Радованом" и "Маратонцима" прославио Атеље 212, док је "Балкански шпијун" имао праизведбу у ЈДП. У лето 1986. Бора Тодоровић је "шапнуо" Бркићу да Ковачевић пише нови комад, са опаском: "Ево ти његов телефон, али контакт треба да буде поверљив, да конкуренција не би сазнала". Пао је договор за "Клаустрофобичну комедију" и одлука да је режира Душко, лично. Овим потезом, пише Бркић, отворено је ново поглавље, а Ковачевић постао бренд куће. Ватрено редитељско крштење (уз помоћ Душана Јовановића) десило се 1987, Бата Стојковић је доживео тријумф са улогом Саве оџачара. На представама ("Оригинал фалсификата") почели су у гледалишту да се појављују и највећи дисиденти, Милован Ђилас и Добрица Ћосић. Била је то "црвена марама" пред очима власти, чија се кулминација десила са премијером "Професионалца" почетком 1990.

- За принудног управника именован је Душан Ђурашковић, дотадашњи управник "Ласте". Човек није био из наше бранше, добио је задатак да среди стање у "Вуку" и промени програмску политику. "Оригинал фалсификата", био је за идеологе кап у препуној чаши. Вучелић је сигурно имао проблема, али је бранио концепт. Када је Удружење драмских објавило штрајк по позориштима, и Звездара је прекинула рад. Председник УДУС-а био је Драган Николић који је са Вучелићем и другима преговарао са Градом и Општином. Јавност узнемирена, новинари и публика на нашој страни. Нађено је решење да се формира нова институција која ће изаћи из "Вука". Тако је настао Звездара театар, а тек две године касније Скупштина града донела је одлуку да уђе у мрежу јавних установа од значаја за Град Београд.

"Клаустрофобична комедија", Фото Митар Трнинић

У марту 1991. изведена је Ковачевићева "Урнебесна трагедија": проглашена је исте године најбољом представом у анкетама НИН-а и "Вечерњих новости"

- После Вучелићевог одласка на чело РТВ Војводина, именован сам прво за в.д. онда и директора Звездара театра, којим сам руководио од 1992. до 1998. године. Нисам имао политичку моћ ни јавну тежину какву је имао Вучелић, нити после њега Душан Ковачевић. У Звездари су Ковачевићеви комади већ увелико били присутни, а његов уметнички ауторитет веома важан за позориште. С Батом Стојковићем сам се договорио, без разговора с Душком, да покушамо да га убедимо да прихвати функцију уметничког директора. Било је то 1995.

"Др Шустер", Foto Mitar Trninić

С места директора Бркић се повукао три године касније:

- Власт у Граду налазила се у рукама СПО, они су имали своје интересе и гледање. Не знам с каквим амбицијама, али су желели да контролишу позориште. Истицао ми је мандат. Свестан да га неће продужити, рекао сам да ћемо ми предложити решење. У међувремену, на седници Градске скупштине, а да то нисмо ни знали - једна тачка гласила је "избор директора Звездара театра". Наша срећа је што радикали нису прихватли дневни ред, па је седница одложена. Новинари су ме о свему обавестили, настала је афера, па је градска власт одустала од својих претензија. Бата Стојковић и ја замолили смо Душка да прихвати функцију директора, мада он о томе није ни размишљао. Упутили смо предлог и именован је на следећој седници. Остао сам у позоришту, радио оно што и до тада - као извршни директор, оперативне послове и остале ствари. Функционисали смо као породица, све до мог одласка у пензију.

"Пазарни дан", Фото Митар Трнинић

Било је тих сезона много "историјских" тренутака. "Ђенерал Милан Недић" Синише Ковачевића (у режији Јовице Павића) нашао се на репертоару, а патријарх Павле изразио је жељу да види представу и, уколико је могуће, сретне Недићеву ћерку Анђелију, иначе његову вршњакињу. На представи су седели заједно, суочени "са историјом и нашим трагичним судбинама". На крају извођења, тог марта 1994. устала је цела сала, па и патријарх. Главни протагониста Бата Стојковић пришао је Његовој светости на корак. Патријарх је Бати спонтано пружио руку, а мајстор сцене клекнуо на десну ногу и пољубио му руку... "Било је то вече великог благоразумевања, сасвим ретког у овом времену искључивости", бележи писац.

За позоришну јавност и историју Звездара театра, до данашњих дана, остао је интригантан однос двојице драмска горостаса - Аце Поповића и Душка Ковачевића.

- Њих двојица одраније су имали неке неспоразуме. Аца је критиковао Ковачевићеву прву драму и могу мислити како је то Душку пало као младом писцу. Касније се Аца због тога покајао... Морам да кажем да Душко никада није спречавао Поповића да ради у Звездари, с чијим комадом је и отворен театар. Поповић је већ био болестан када је изразио жељу да се "Баш бунар" постави на нашој сцени, и то у сопственој режији. Душко се сложио и та представа је отворила Битеф с Ациним портретом. Ковачевић је био и на промоцији Поповићевих "Изабраних драма" у Дому омладине. Њихово помирење је неспорно. Вече уочи Ацине смрти, његови "Љубинка и Десанка" премијерно су изведени у Атељеу, док се истовремено прва реприза "Баш бунара" изводила у Звездари. Присуствовао је премијери, а онда је дошао у Звездара театар на рођендан куће - 8. октобра. Са супругом је те ноћи касно отишао кући. Ујутру ми је његова Нена јавила да је умро. Дошао сам у њихову гарсоњеру. Лежао је у свечаном оделу које је носио претходно вече, црни полуциндар био је поред њега. Надреална сцена: у малој, скромној собици, на једином кревету који постоји, лежи велики Александар Поповић...

Патријарх Павле са глумцима, Фото Митар Трнинић

Скроман по природи, наш саговорник нерадо говори о својим, неспорним заслугама у стварању Звездара театра. На тек стотинак страница забележио је све важне догађаје, као и име сваког човека који је, на било који начин, учествовао у раду куће. Потписао је и сценографије за представе "Лари Томпсон - трагедија једне младости", "Генерална проба самоубиства", "Живот у тесним ципелама", "Кумови", "Доктор Шустер", "Хипноза једне љубави". О мотивима за ставарање ове књиге, каже:

- Хтео сам да осветлим идеје и идеале једне генерације, да скенирам време. У тих 40 година толико је историје прошло кроз нас... Позориште увек, у политичком и друштвеном смислу, дели судбину свог народа. Било је и неких клецања, али смо остали доследни и слободни. Позориште творе разни људи - од оних на сцени, до оних које не видите. По правилу их заборављамо, а свако заслужује да се помене. Ти и такви људи нису се бунили ни када су касниле плате и хонорари, све се толерисало зарад куће. Ово дело завршавам својим сном - новим здањем које је већ требало да буде изграђено.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације