Култура

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Илустрација глумачког случаја

Драганa Бошковић

24. 03. 2025. у 06:15

МЛАДИ аутор, Ђорђе Косић, већ препознат у позоришним круговима као писац модерног драмског израза ("Успаванка за Алексију Рајчић").

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Илустрација глумачког случаја

Он је, у писању позоришног комада о "Централи за хумор", глумачкој трупи која је за време немачке окупације играла комедије у Београду, приступио (простој) илустрацији како "студије случаја" стрељања два значајна глумца Народног позоришта, тако и варијететској реконструкцији односа међу глумцима уопште, као и фарсичног партизанског ("патлиџанског") преког суда за наречене издајнике.

До краја представе, коју је реалистички режирала Оља Ђорђевић, није јасан став аутора према издајничком ратнопрофитерском тезгарењу глумаца Јована Танића (Милош Ђорђевић), Александра Аце Цветковића (Радован Вујовић) и Нушићеве Госпође министарке, Жанке Стокић (Вања Милачић), исправности глумаца Мирка Милисављевића (Павле Јеринић) и Љубинке Бобић (Сузана Лукић), као ни према инфериорном глумцу, а супериорном партизанском команданту, иследнику и пресудитељу Николи Поповићу (Јован Јовановић). Ако је овај репертоарски наслов коментар на вечно питање, да ли "музе ћуте док топови грувају", и да ли је етички исправно изводити позоришне представе у временима катастрофе, ратова и погибија, онда разрешењу тог проблема ова представа није допринела.

Садашњи глумци Народног позоришта, углавном карикирајући великане са исте сцене (атмосфера у гардероби пред рат, играње скечева за публику, баханалије "издајника" са чварцима и шампањцем и бројање гомиле пара...) нису били ни смешни, ни трагични, а, нажалост, ни духовити. Груба, претерана комика Милоша Ђорђевића и суптилнија, али неуверљива рефлексивност Радована Вујовића, као и површна споплетеност Јована Јовановића нису ништа протумачили о збивањима у њиховом људском и глумачком бићу, дилеми реалној, истинитој и трагичној, да ли глумац има органски, ултимативни порив да се исказује својом игром и да ли се његова страст може узети за олакшавајућу околност, или је смртни грех... Павле Јеринић, имајући релативно лакши задатак, Милисављевића је уверљиво представио као уметника располућеног између своје полне трауме и ратне страве, којој се својим повлачењем одупире. Сузана Лукић је Љубинку Бобић, колико год јој је танак текст то допуштао, ову обожавану хероину одбранила чврстим ставом да буде аутентична и да сама одреди исправне границе свог морала. Вања Милачић је велику Жанку Стокић показала као свесну диву, болесну од дијабетеса, којој је то оправдање да се "прода" немачким властима, наступајући на Радио Београду, или да игра у "Централи за хумор". Њена трагедија, губитак грађанских права, смрт у беди, неиграње у позоришту, после представе "Централа за хумор" и сцене баханалија са чварцима, шампањцем и гомилом крвавих пара, заслугом немуштог става аутора представе, неправедно се потискује.