ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ ОД СМРТИ НОВАКА НОВАКА, АУТОРА ЛЕГЕНДАРНИХ СЕРИЈА: Са хумором нема шале

ПОСЛЕДЊИ дневнички запис Новака Новака, од 11. марта 1995, гласио је "Преминуо Мија Алексић. Дуго се и успешно борио против свих могућих болести које су га годинама нападале. Лола долетео из Будве да одржи посмртно слово."

Историјски архив Београда

Ни месец дана потом, у "Политици" је писало: "Добри човек Новак Новак умро је 6. априла 1995. године. По његовој жељи, испратили су га најближи, без помпе. Говор је одржао Лола Ђукић."

Већ у септембру, преминуо је и Лола.

Они који су деценијама, посредством малих екрана у ваљда сваки дом диљем оне велике земље уносили (о)смех, у свим варијантама - од оних осмејака осенчених благим грчем горчине препознавања, до стварних грчева стомачних мишића од силног грленог смеха, та непоновљива екипа "Сервисне станице", напустила је овај свет те исте године. У тек неколико месеци већ тужне 1995. Ништа више није било смешно, одавно. Од тад - ни на ТВ програму.

Новак Новак, тај рођени (и професионални) хумориста, свестрани стваралац чији је дух до данас остало немогуће превазићи, до 1957. био је уредник на Радио Београду а своје је почетке на Телевизији Београд - и (пра)почетке саме куће па и хумористичког програма, описао у мемоарима насловљеним "Позориште у срцу", следећим речима:

"У мају '57. радио је престао да користи моје услуге. Постављен сам за уредника непостојеће београдске Телевизије. Постао сам шеф неограничених количина - ничега. Београдска ТВ је тог маја била управо то: без студија, камера и сценарија, без технике и зграде. Само ваздух. Лично - осећао сам се као адмирал поморских снага Швајцарске Конфедерације! Предао сам наследнику свој сто, пепељару и писаћу машину па преселио у - ходник. Ходницима Радио Београда мували су се успорени курири, усплахирени писци, ислужени певачи, скрибомани, кантомани... Сад смо им се придружили и ми - адмирали! Шака јада, у ствари: неколико новинара, филмских сниматеља, редитеља. Једва смо се између себе познавали али нас је неизвесна будућност збила једне уз друге, као бродоломнике на крхком сплаву. Будућност се звала ТЕЛЕВИЗИЈА а у њу сам се разумевао колико и у нуклеарну фисију."

Откако се наша прва ТВ серија "Сервисна станица" 1959. године завртела на, тада малобројним ТВ пријемницима, име Новака Новака на шпици обећавало је добру забаву и смех - а ту је гаранцију најчешће "појачавало" име Радивоја Лоле Ђукића, чинећи њен рок трајања неограниченим.

Аутор безбројних незаборавних серија и филмова Новак, о тој је сарадњи са Лолом Ђукићем али и свом односу према послу писао овако:

"Са хумором нема шале. Нарочито ако се серијски производи. Као аутомобили. Тада је то права фабрика: ангажовани су људи и техника, трака ради, роба се испоручује гладном и незаситом тржишту. Сви - и произвођачи и купци - вичу: још. Нема одмора, нема личних разлога, нема пренемагања: још, још, још! И не може се после првих саплитања и узбрдице рећи: "Извините, шалили смо се". И побећи у прву рупу. Када се већ једном упрегнете у та проклета серијска кола - нема натраг! Телевизијска трака има свој неумитни ход... И тако десет, петнаест, двадесет па чак и седамдесет четири недеље. И тако двадесет година - да смо живи и здрави својој мајци! Епизоде се, разуме се, могу писати и унапред. Мирно, негде на обали мора или хладовини столетних платана Врњачке Бање. Тако ради већина писаца. Лола и ја - н и к а д а! Разлог: стало нам је да будемо актуелни, да нам не промакне догађај недеље."

И били су - најактуелнији. И није им промицало - баш ништа. Толико, да данас каткад делује запањујуће актуелно, али и невероватно, помисао на то да су тако писали, то снимали и приказивали, на оној Телевизији, у оној земљи. Што опет много говори и о тој земљи и о тој телевизији, и о мудрости аутора.

И стварали су звезде - непревазиђене иконе хумора, од поменутог Мије, преко Миодрага Петровића Чкаље и Новаковог другара из школске клупе Властимира Стојиљковића до бројних других глумачких имена. Овај је потоњи, Ђуза, у улози Родољуба Рође Петровића, предводио екипу "Позоришта у кући", једне од првих наших серија "мамутског" типа која се протезала кроз пет серијала и тринаест година, од 1972. до 1984, приближивши се троцифреном броју епизода.

Радомир Путник, један од људи који су такође стварали историју наше телевизије, Новака Новака описује као "једног финог, уљудног, елитног господина, љубазног према нама младима који смо тек дошли". Драмски писац Миодраг Мија Илић који је тада био уредник у Културно-забавном програму, каже да Новак и он нису директно сарађивали али су друговали, за "Новости" се присетио:

- Новака памтим као дивног, надасве скромног човека господственог држања и велике мудрости и знања. Није се много лактао нити пачао у самоуправне спорове и сличне дрангулије, а био је драгоцен сарадник, пре свега Лоле Ђукића. Био је Новак тих, чак повучен, што је његове речи чинило још "скупљим". Док бих ја, уобичајено, непрестано и превише лајао, он би климао главом и слушао, ћутке. А опет, био је толико мудар и духовит да би ми оно мало речи које би потом изговорио, увек пуно значиле и задуго бих их упамтио.

 Милош Миша Николић, који је у РТС био од 1968. до бомбардовања зграде 1999, у последњи циклус "Позоришта у кући" био је укључен као драматург (истина, у шпици је тад потписан као Милан, али му није падало на памет да се пожали), каже: "Скроман, духовит, природан, незлобив. Такав је био Новак Новак.", а бележи и ово:

- "Ево их опет!" тако ми је говорио Новак. "Ево их опет! Тако су нас дочекивали млади ТВ критичари. Као, ево опет оних досадних кловнова, Лоле Ђукића и Новака Новака! Сваку епизоду су тако, поспрдно, испраћали. Какав бљак,какав бљак! А после десетак, петнаест година, ти исти, не више млади и надобудни ТВ критичари, кукали су: Нема нам више оних дивних сатиричара, Лоле Ђукућа и Новака Новака! Нема више онаквих великана! Ето, тако то иде..." Тако ми је говорио. Волео је шалу. Познавао је глумце, знао за лакомост многих од њих. Нарочито свог друга из детињства, из Крушевца, Бате Паскаљевића.

Прави аутор "Позоришта у кући" је он. Он је поставио шему, ликове, односе, докле могу да иду сукоби, а да не пређу границу... Као да је поставио игрицу: ту је све могуће, милион комбинација, али постоји оквир, преко кога не може да се пређе. И то је функионисало. Публика се уклопила у ту шему, у ту тракалицу, па је "Позориште у кући" постало део куће, део живота. Старо "Позориште у кући" и данас, после толико година, делује уверљивије, животније, од римејка. Можда зато што нема бар једног из фразе с почетка "Ево их опет". Бар Новака Новака. Он је знао како се ТВ тесто меси, како се ТВ тесто соли, како се ТВ тесто пече, да би се добила права ТВ забава.

"Позориште" - прва сећања на ТВ

НОВАК Новак успео је да, прецизним и ненаметљивим рукописом својственим само великим мајсторима сценаристичког заната, успостави основне параметре жанра породичних серија, по којима је Телевизија Београд постала препознатљива на простору читаве Југославије и који су се и надаље поштовали и надограђивали кроз дела многих значајних писаца ове врсте садржаја. Јасним и бритким хумором убаченим у архетипске животне ситуације ово Новаково дело претворило се у модел који су многи сценаристи надаље следили, или барем покушавали да га следе, а у историји Радио-телевизије Србије остало као једно од њених највећих достигнућа везаних за њен играни серијски програм - сматра филмски и ТВ редитељ Марко Новаковић, одговорни уредник Редакције драмског и домаћег серијског програма РТС, чије је најраниије детињство и одрастање уз ТВ екран у великој мери обележила серија "Позориште у кући", док се карикатура непоновљивог креатора Новака, са куварском капом на глави и сценаријима које је кутлачом мешао у лонцу, трајно урезала у његова првобитна сећања везана за телевизију.

Историјски архив Београда

Како је "мучио" Бату

ДРАМАТУРГ Милош Николић препричава како је Новак "мучио" Бату Паскаљевића:

 - Да му сценарио нове епизоде једне серије, али у тај примерак на целој страни, убаци текст за Бату, односно лик који и не постоји у тој епизоди, а у тексту све само псовање власти, ужасно псовање власти. Сваки обичан човек би бар посумњао да ту нешто није у реду, али глумац не. Он гледа читаву шлајфну само за њега, значи, добро, одлично. И навали да буба текст. У студију 1, почне снимање, Лола Ђукић поставља глумце, камере, као и обично, Бата са стране, проверава да ли је научио ту кобасицу од текста како треба. Погледа Лолу, као да пита: Где ћу ја, Лола му само да знак руком да ту седи и чека. Снима се, све је близи крај, Бата пита Лолу, А ја, а ја? Лола му само да знак, да седи и чека. Гасе се камере, гасе светла у студију, Бата прилази Лоли и Новаку, разочаран. Тек тад му Новак каже: "Да ли си нормалан? Па како си мислио да такав тест може да уђе у ове епизоду и иде у програм ТВ Београд?"

Тек тад Бата схвати, да тај текст заиста није могуће снимити ни емитовати.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације