КАКВА ЈЕ СВРХА ЧОВЕКОВОГ БИТИСАЊА, КАД СЕ МОРА УМРЕТИ? Ево шта о овом вечитом питању мисле писци, спортисти, академици, великодостојници СПЦ

УСКРС је празник који у себи носи тајну живота, смрти и вечности.

Privatna arhiva

Управо тим, вечним темама бави се наш познати сценариста и редитељ Милан Шарац. "Живот, смрт, вечност", књига која ускоро излази из штампе у издању Храма Светог Саве, није теолошки или филозофски трактат, већ збир промишљања писаца, глумаца, сликара, академика, црквених великодостојника, филозофа, спортиста и других угледних личности о вечним темама.

Шарац је више од 20 година спремао ову књигу, разговарао са неколико стотина људи од којих многи нису више међу нама. Међу корицама су и размишљања митрополита Амфилохија, Добрице Ћосића, Милорада Павића, Ђорђа Марјановића, Мире Ступице, Милене Дравић, Петра Краља, Оље Ивањицки, Милића од Мачве, Милована Витезовића, Милорада Павића, Добрице Ћосића, Весне Вуловић, Илије Петковића...

Патријарх српски Порфирије, који је за ову књигу написао предговор, каже да је реч о "ризници мисли коју су нам даровити савременици и саплеменици оставили у напору да одговоре на вечито питање о животу и смрти":

- Најзахтевније питање који је сваки умно способан човек, без изузетка и без обзира на васпитање, веру, културу, личне интелектуалне домете и социјалне аспекте заједнице која га је изнедрила, бар једанпут поставио себи, јесте: Каква је сврха живота кад се мора умрети? Широки спектар могућих одговора неминовно је био израз неког од изнетих чинилаца или комбинација више њих, али као по правилу никад недоречен и никад задовољавајући. Оно што је, међутим, одувек и свима било јасно јесте: да је живот тајна, да је смрт загонетка, да је човек чудесно биће. Али, то сазнање само је увећавало унутарње недоумице и немир. Отуд се трагање за одговором на постављено питање намеће не као ствар човековог избора, хоћу или нећу, него као унутарња потреба да се живот никад не оконча.

У свечаном ускршњем троброју, "Новости" издвајају неколико записа о животу, смрти и вечности наших академика, епископа, писаца, глумаца, спортиста...

фото Н.Скендерија

Душан Ковачевић:

Цртица

- У ЉУДСКОМ животу постоје два догађаја (часа или дана) најбитнија за наше постојање, међутим оба "трена" човек је најмање свестан. Први је Рођење. Други је Смрт.

За Рођење сазнамо много година касније а за Смрт - никад...

На свет обично дођемо "лако", а живимо тешко. Између дана Доласка и дана Одласка, касније упише се једна цртица. И та цртица представља наш живот.

На споменицима цртица је кратка и обично избледи, нестане као и живот. То је оно што видимо и мислимо да знамо. А оно што осећамо је сазнање да нисмо случајно Овде и да за Живота ваља учинити нешто честито, нешто веће и трајније од оне цртице која избледи.

Матија Бећковић, Фото Д. Миловановић

Матија Бећковић, академик и песник:

Сан

Не могу да заспим

а ни да се пробудим.

Фото Новости

Мира Ступица, глумица:

Ход

Од првог дана рођења, почиње наш ход према смрти, и тај ход називамо нашим животом.

Фото Архива "Новости"

Ђорђе Марјановић, певач:

Огледало

ЖИВОТ и љубав за мене су два појма са знаком једнакости, између. Нема живота без љубави и песме.

Живот је један срећан трептај ока. Нажалост, веома кратко траје. Једина нада је да се можда само тренутно гаси - прекида, и наставља тамо негде у другом организму, у неком другом свету.

...

Смрти се не смемо плашити. Важно је да она дође лако и тренутно без бола и патњи. Она је само једно велико огледало живота.

Фото: Н. Рашић

Светозар Глигорић, шаховски велемајстор:

Победник

ВАСИОНА је збир чуда која одузимају дах: не можемо да схватимо да нема нити почетка нити краја простору и времену.

Међу тим чудима, постојање живота је најлепше. Спонтани нагон самоодржања код свих врста разјашњава да је живот радост, сврха сама себи.

Пошто жива материја има свој век трајања, смрт је неопозиво повезана са животом. Жива бића, због своје привремености, делују као губитници, али сам живот, својом способношћу да се изнова ствара - као да остаје победник.

FOTO: M. Vukadinović

Илија Петковић, фудбалер и тренер

Вера

ЗАХВАЉУЈУЋИ фудбалу, обишао сам цео свет. Играо на најзначајнијим стадионима планете Земље. Играо против највећих асова тог времена. Водио репрезентацију моје земље на најзначајнијим глобалним такмичењима. Знам шта знали адреналин, године, јер дух и душа су та енергија. И ја верујем да када тело смрћу клоне, дух и душа се негде селе. У неку нову димензију. Можда је једина несрећа, а можда и срећа што људска спознаја не може да досегне све што нам отварају нада и вера. Космос и његов господар не трпе неред. Нада, љубав и вера су оно што нам даје назнаке нечега што постоји и после. Страх у мојим годинама је лош савезник.

Privatna arhiva

Лонгин, епископ амерички

Срби

НАШ Бог је Бог живота. Он је "Бог живих а не мртвих".

Срби су са Богом на Ти, попут Јевреја, односно Јакова, они се рву с Господом - зато је наша - српска слога скупа.

Све што је ван и мимо Господа - не може да траје - умире. Смрт је попут греха, одсуство истинског живота, одсуство љубави! Одавде проистичу све поделе, расколи и трагедије.

Живимо живот у светосавској цркви и испунимо га лепотом, радошћу. Љубављу и смислом.

Фото Д. Дозет

Иринеј, епископ бачки

Радост

ЖИВОТ, дакле, није ствар само биологије, или само психологије, или само социологије, или само историјскога процеса... Он јесте и све то, и више од тога, али он, пре свега, јесте духовна, благодатна радост - харизма. Он је драгоцен у својој пуноћи, са свим својим појавама, аспектима, димензијама. Он почиње овде и сада, а крај му је у бескрају вечности, у Земљи живих, у Заједници светих и спасених, у Царству љубави Божије, тамо "где нема туге, ни бола, ни уздаха, но где је живот бесконачни".

Фото Приватна архива

Владимир Кањух, академик

Смисао

ЧОВЕК, једини светан свог порекла, трајања и смрти, одувек тражи шири и виши смисао свог постојања и живота. У овом смислу неке људе инсирише рад, борба за одређене идеале, религија, стваралаштво, наука и уметност, односно радозналост ума и игра осећања. Други су заокупљени борбом за власт и вољом за моћ и стицањем материјалног богатства. Често се, међутим, човек утапа у хедонизам. Међутим, развојем културе, човек свесно покушава да сузбија свој природни егоизам и да се окреће алтруизму и филантропији.

Фото: Новости

Непознато

Шта је живот и шта је смрт, размишља се и одговара миленијумима, а мени није познат одговор који бих сматрао коначним. Када бих знао шта је живот и шта је смрт, ја не бих био писац.

Милорад Павић /Фото : М.Анђела

Милорад Павић, писац

Лавиринт

ШТА је душа - упита он.

- Јеси ли чуо за лавиринт на Криту... Душа и тело су лавиринт - рече му тихо - јер, и лавиринт има тело и душу. Тело су зидови лавиринта, а душа стазе које воде или не воде до средишта. Ући је родити се, изађи - умрети. Када се сруше зидови, остају само стазе које воде, или не воде до средишта.

Фото Дом Јеврема Грујића

Милић од Мачве, сликар

Бољитак

НИКО до сада није смогао снаге да опише како изгледа самртни час, она тајанствена међа која раздељује живот од смрти.

Мене та слутња највише и гони да свакодневно сликам, а речју контролишем и допуњујем. Никоме не бих у самртном часу пожелео да види те ненасликане слике. И из тог разлога ја рано устајем и лети и зими у пет сати, да бих дан дуплирао и "похватао" што више тих насликаних слика из живота.

Јер, живот је ипак незаменљив. Треба се њега што више држати и сећати. Живот је неупоредиво бољи од смрти. Бојим се једино да је ова наша планета пакао неке друге планете, те ће се људско достојанство изопштити у нешто ружно, попут оне утрине од атомског склоништа где могу искључиво расти прозрачне огромне и љигаве печурке.

Ипак, без обзира на то колико је данас тешко човеку, он може бити много бољи.

vikipedia

Оља Ивањицки, сликар

Чаробан

ЗА мене су живот и смрт прелаз из једног у друго стање, с тим што није дефинисано ни ово живо стање, као ни оно после. Не могу да кажем да је смрт стање у коме све престаје, али у сваком случају мења облик, садржај, процес. Живот је временски ограничен, јер је тако једноставно зацртано. Ово друго стање, о њему заправо не знамо ништа, да ли је оно нешто у виду преласка к трећем стању, или веровање у реинкарнацију, у други долазак душе, у сеобу душе, у њено поновно очвршћивање тела, са истим старим болестима, или је то неограничено трајање.

...

Можда се једног дана појави неки други начин живота, а засада је овакав какав је - чаробан, јединствен, наш.

Privatna arhiva

Реч аутора: Милан Шарац

Великани оду да би живели вечно

ДОЛАЗИМО на овај свет, улазимо у живот. Постајемо мета лоших људи, болести, несрећа, разних губитака. У живот већина људи уђе неприпремљена. Једна грешка, непромишљен потез може од живота да направи пакао и учини га баналним и бесмисленим. Понекад се сетимо изреке: Не дао ми Бог да доживим оно што могу да преживим.

И поред свега тога, људи живе и воле живот.

А, смрт?

Смрт је ништа!

Живот је чекање смрти, ради одласка у вечност.

Великани оду заувек да би живели вечно!

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације