БОРИВОЈ ГЕРЗИЋ, ПИСАЦ: Уметност не трпи такмичење

- НЕКОЛИКО мојих претходних књига било је у неколико најужих избора за награде, па сам ноћима писао говоре за награде које никад нисам добио - открива, у разговору за "Новости", писац Боривој Герзић чији роман "Лутам сад мртав светом" ("Ренде") такође није мимоишао ниједан иоле значајан избор, да би недавно Герзић добио прилику да напише и говор за награду коју јесте добио.

Милица Томић

После (за длаку) недобијене "Нинове", и оне која носи назив "Београдски победник", Герзићев је роман овенчан Наградом Града Београда, која се ослања на традицију некадашње Октобарске. О такмичењима дела и стваралаца, писац који као да некако успева да се сачува од хистерије коју књижевни конкурси и признања изазивају, остајући наоко недодирнут духом и атмосфером свеопштег надметања (док ишчекује утемељење "награде Свевишњег, за подручје бесконачног универзума", како нам поручује и јунак његовог романа, а сам признаје да га "све то са наградама" одвлачи од писања, а увлачи у овоземаљске илузије од својој посебности, изузетности и битности), каже и ово:

- Све је то и смешно. Било би добро да је могуће, као у спорту, да писци ставе рукавице и уђу у ринг, или да се појаве на терену, па да им се баци лопта, а да резултат одлучи победника. Онда не би било никакве недоумице ко је бољи. Овако, све остаје у сфери магле. Како је уопште могуће одлучити - од разних добрих књига - која је најбоља? Уметност не трпи такмичење.

о Успева ли, и поред свега тога, улазак ваших књига у силне изборе различите "ширине" да пробуди у вама такмичарски дух, некакву" жудњу за том врстом признања?

- Наравно, буди такмичарски дух. Нажалост, само у домену апстракције. Писац ту више ништа не може да уради, ништа да предузме. Књига је већ написана, одштампана, жирији заседају, већају, а писац седи код куће и ишчекује. Грозан осећај.

о Шта, на крају, признање Града Београда значи за вас лично, а шта за саму књигу?

- Чудно је све то са наградама. Прво, код мене постоји и мало и велико ја. Мало ја ужива у похвалама и одушевљено је признањима и наградама. Его се шири до неслућених граница, ништа га не може зауставити. Велико ја је равнодушно, недодирнуто. Ја, трећи ја, навија за велико ја. Значи, располућеност, противуречност као темељ егзистенције. Друго, код нас има превише награда. Резултат је да свака (заслужна) задњица на крају добије свој хемороид. Треће, награда може бити и благослов и проклетство. Хемингвеј после Нобела скоро да ништа није написао. Чак се и убио. Андрић је такође после Нобела мало шта написао. Бекет је изгледа Нобела занемарио и наставио са аскетским и повученим животом и успео да напише још вредних дела. Значи, све зависи од човека. Атомска енергија у рукама злог претвориће се у разорну бомбу, у рукама доброг омогућиће читавом свету бесплатну енергију. Избор је на нама.

о Ако сматрате да је писац тек проводник, а ваше читалачко тумачење сопственог текста једнако вредно (и дистанцирано) као и доживљај ма ког другог читаоца - ко има "право" да дело вреднује и тумачи, а чије тумачење вама највише значи? Сматрате ли постојање релевантне критике битним?

- Не постоји божанско право ни на шта. Свако узима себи право чврстом руком, заправо, то чине они храбрији. Мени тумачење онога што сам написао није потребно. Потребна је реакција на написано, али мислим да та реакција првенствено треба да буде доживљена, не рационализована. Читалац (или критичар) прелиста књигу, ако га она "ухвати", треба да је купи и прочита, ако га остави равнодушним - да је врати на књижарску полицу. Исто као и приликом заљубљивања. Коме заљубљеном пада на памет да анализира љубљену? Уз то, нису сви читаоци (и критичари) за све књиге. И обратно.

Ако књижевни критичар добро пише, има стила и није догматичан, а посебно ако успе да се издигне изнад уске логике клана, књижевна критика је вредна. Али само као његов лични став. Не видим да је могуће успоставити сталне критеријуме за тумачење књижевних дела. Више су то неки наметнути критеријуми епохе, одређене културе, и нека врста књижевне моде.

о "Писати ни за кога, за бога и вечност, добро звучи", кажете ви, или ваш јунак, у роману? Каквом се читаоцу, ипак, надате?

- Док пишем, не пада ми на памет да мислим на читаоца. Како бих га уопште могао и да замислим? На којој је то каменој плочи уклесано да уметност треба да буде приступачна широкој публици? То је логика трговца, да би што више уметности продао и напунио џепове. А уметник - нека крепа, дела ће му се још боље продавати. Али права уметност нема ништа са тржиштем. А коме пишем? Па не знам, пишем из потребе, јер ми се чини да ми то добро иде, да умем то да радим. Поред тога што пишем "ни за кога, тј. за бога и вечност", пишем (и објављујем) за оне који су ми слични. И зато су ми тиражи мали и вероватно ће бити све мањи. Све чешће уочавам да оно што мене занима, друге не занима. Да оно што друге занима, мене не занима.

о Шта том неком тзв. "идеалном читаоцу" - макар то били и ви сами, поручује роман "Лутам сад мртав светом"? Односно - шта може да му пружи?

- Стално очекујемо да нам велика порука падне на главу и из темеља промени живот. То чекање вероватно је записано у нашем генетском коду. Ваљда зато што смо, као појединци, смртни и ништавни. Очекујемо поруку од Бога, од Ванземаљца или неког трећег ентитета (Бекетови протагонисти чекали су поруку од Годоа, узалуд), а онда, у маломе, тражимо поруке и у уметничким делима. Не желимо да поверујемо да поруке нема и да нас нико у свемиру не зарезује - да смо сами (што је наша и слабост и снага). Опет, ко ће знати - можда и има поруке, а и некога тамо горе.

о Ваш се роман, једини у најужем избору за Нинову награду, није бавио ратном тематиком. Значи ли то да вас не занима оно што уобичавамо да зовемо "великим темама"? (Мада се смрт и лудило, у чије бездане и бескраје зарања ваш јунак, никако не би могле назвати "не-великим" темама).

- Ми само имамо илузије да знамо шта се дешава у "великом" свету (зато ми је приступ "великим темама" у књижевности проблематичан). Узмимо, рецимо, рат у Украјини. Ко заиста зна шта се тамо дешава? Верујемо или англо-америчкој пропаганди и њиховим апсолутно пристрасним медијима, или руској пропаганди и руским медијима. Независног новинарства нема јер све новинаре плаћа власник новина, који у складу са својим економско- идеолошким профилом одређује шта ће да се пише, а шта да се објави. Обични људи лутају као гуске у магли. Оних који знају шта се у Украјини заиста дешава има мало - неколико десетина људи око Путина, исто толико оних око Трампа/Бајдена, и неколико десетина банкара и шефова мултинационалних корпорација, који са осмехом убирају огроман приход на основу рата и пратећих ужаса. Ја сам присталица тога да писац треба да се бави само темама које познаје. Пошто не могу да имам право знање о томе шта се заиста дешава у "великом" свету, једино што је поштено јесте да се бавим темама појединца ухваћеног у раље тог хаотичног и несазнатљивог света, да таквом појединцу дам глас.

о Да ли нам мртви лутач светом саопштава и неке мисли Боривоја Герзића?

- То је стара проблематика - колико пишчевог личног има у његовом књижевном јунаку. Нема одговора. Писање је слобода. Почнете од неког догађаја из сопственог живота. Али пошто вам је мисао слободна, или би требало да је слободна, врло брзо пређете на мешање стварног и фикционалног. Зашто се задржавати на документу, на сувој реалности? То је недовољно, бар мени. Зато на уметнички начин стварате нову реалност, свет који егзистира на граници стварног и нестварног. Адорно је имао генијалну мисао на ту тему: Уметност је лаж која говори истину. Кад бисте извукли једну реченицу из мог романа, можда бих и могао да вам кажем: овај део реченице је реалан, а овај други фикција, ова реч је документ, а ова имагинација. Али то не би имало много смисла. Ја вадим оно што пишем из колоплета реалности, имагинације, снова...

Пуштам да ме понесе инспирација

 о Неретко се може чути да је прича, као и свака друга форма, потцењена у односу на роман. Као неко ко се огледао и у поезији, и написао бројне приче, да би сад добио награду - за роман, шта мислите о томе? Да ли форму диктира тема, јунак, мисао, тренутак односно тренутно стање свести писца? Вреднујете ли у роман као форму "тежу за извођење", или је већи изазов за аутора - управо прича?

 - Кад седнем за сто да пишем, када ме нешто подстакне, а то може бити било шта - звук, слика, глас" или идеја која ми долута у главу, коју ловим попут рибе у мрежи - не знам шта ће на крају од написаног испасти. Та прва реченица је енигматична. Некад се претвори у песму, некад у есеј, некад у причу, некад у роман. Некад ни у шта. А некад постане последња реченица текста. У почетку не смишљам шта ћу да пишем. Пуштам да ме понесе инспирација, кад је имам, да ми теме саме дођу. Кад год пишем само из разума, а не из емоције или интуиције, квалитет је слабији. Као да уметност заснована на разуму и интелекту не може да добаци до оне засноване на интуицији и имагинацији, која црпи из несвесног. Разум ту више игра улогу слуге, као неки алат који обликује оно што извире из дубина.

Мали би требало да су укрупњују

 о Језик је подручје вашег дугогодишњег деловања, у сваком смислу. Да ли радите, или имате жељу да радите, на неком новом лексикографском издању?

 - Мислим да сам са лексикографијом завршио. Тиме сам се бавио јер у Србији није могуће живети само од писања, па сам покушавао да захватањем у сродне области, а комерцијалније, некако преживим. Не знам да ико у Србији може да живи од писања. Хонорари су мизерни, тиражи такође. Писци енглеског говорног подручја, рецимо, имају публику од око 360 милиона потенцијалних читалаца (толиком броју људи енглески је матерњи језик, док је код готово 1,5 милијарди људи на планети енглески други језик). Хонорари су им такви да могу и годину дана да живи истражујући материјал за следећу књигу. У Србији са хонораром не можете да подмирите ни део дуга који вучете за собом, па морате да се довијате. То је судбина малих култура и малих народа. Зато мислим да мале нације морају покушати да се укрупњају, да их велики не би стално ударао мотком по глави. А онда ће, кад постану велике, оне да ударају мале.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације