ПИСАЦ ЈЕ УВЕК АДВОКАТ УБОГИХ И НЕСРЕЋНИХ: Интервју - Небојша Јеврић, писац, добитник награде Фонда Задужбине Бранка Ћопића

И У новој књизи "Мртви дим" Небојша Јеврић је кроз више од педесет кратких и врло ефектних прича покушао да истражи зло у људској природи, као и знатно ређе пориве за неочекиване племените гестове.

Фото Н. Скендерија

За ову збирку у издању СКЗ и Српског националног савјета Црне Горе у среду, 28. маја, биће му уручена награда из Фонда Задужбине Бранка Ћопића. Ово признање добили су и Никола Вујчић, за збирку песама "Пуне су ми очи даљине" и Милан Михајловић и Ненад Раденковић Јера за коауторску књигу "Замахни свети".

Писац, осуђеник, новинар и ратни извештач Јеврић је објавио низ веома запажених књига, међу којима су "Тихи Тат", "Српски рулет", "Херој на магарцу путује у Хаг", "Фајронт"...

Оно што читаоце, вероватно, посебно занима је колико у вашим причама има аутентичних догађаја и личности?

- Првог мртваца сам сликао у Загребачкој улици у Тењи. Извадио је осигурач из бомбе и хтео да је баци на моје другове.Тада га је погодио метак од противавионца и разнео му груди. Данима је лежао крај сандука за сладолед "Ледо". Прсти су му се укочили око кашике од бомбе. Оног часа кад се рука отвори експлодираће. Очи и уста отворене. Кад сам пришао да га сликам из уста му је излетела мува и слетела ми на чело. После сам данима мислио за сваку муву да је то била баш она која му је из уста излетела. Хтео сам да му скинем осигурач - прстен, да понесем старом свату ове крваве свадбе, да њиме своју снаху прстенује. У Босанском Броду Сава је донела из Хрватске Србина руку везаних жицом, разбијене лобање. Мозак су појеле рибе. Лешеви не могу да пливају узводно. И њега смо сликали. У Мркоњић Граду сликао сам 137 мртвих Срба. Сликао сам одсечену главу старице, 1920. годиште, у рукама др Зорана Станковића, патолога. Кад сам дошао кући скинуо сам све са себе и заједно са патикама убацио у машину. Купао сам се док је трајало воде али сам себи опет смрдео на мртваце. Просуо сам женин парфем на главу али мирис мртваца нисам отерао. И више нећу о томе. Мука ми је. Што се фикције тиче, у мојим причама она је често истинитија од стварности саме.

Фото Н. Скендерија

Велика већина ваших јунака су људи са маргине, зашто сте се определили баш за губитнике?

- Писац је адвокат најнесрећнијих, пред Богом. Кад несрећника одбије сваки адвокат да брани, ту се појављује писац. Достојевски, са којим ми је заједничко (осим епилепсије) и то што на шестсто страна брани неког студента који је секиром исекирао две бабе, ни криве ни дужне. Уосталом, Толстој каже на почетку Ане Карењине. "Све срећне породице су срећне на исти начин а свака несрећна на свој!" Писци су као деца. Раскопавају сваку рану. Ни писац не да ранама да зарасту. Често ми се учини да немам коже. Да ме може повредити и маслачак који долети. Јер, где друго наћи материјал ако не у ранама. Својим и туђим.

Доста прича везано је за ратне сукобе у бившој Југославији. Како данас гледате на то време?

- Било је то девет година које су ми појели скакавци месождери. Написао сам преко петсто прича о мом односу према рату. После много буна, Дрина није више граница већ кичма српског народа. Било је то време многих епских јунака, дотад анонимних људи који су данас заборављени. Нико их не помиње. Ни Илијаш, у којем је од пет хиљада људи три хиљаде погинуло. Нико улицу Касиндолску коју је бранило сто педесет Срба од којих је сто пет погинуло. Касиндолска је била једина улица која је спајала Неџариће са Илиџом. Да су ту пробили непријатељи, ко зна каква би била судбина, ионако страшна, сарајевских Срба.

Фото Н. Скендерија

Како објаснити велико зло и силну мржњу који су избили из људи који су до тада имали нормалан живот?

- Када од три брата погину двојица, онај трећи постаје онај један спреман на умирање. А само један човек спреман на умирање је војска - каже стара кинеска пословица. Тихи поштански службеник претвара се у ратника. То сам видео много пута. Нарочито на почетку, док је било јагњетине и ракије.

Ваша биографија је пуна бурних догађаја и искушења. Је ли то био стицај околности или свесна намера?

- Моја мајка се у трећој години разболела од туберколозе костију. Ђеду није требало женско дете без ноге. Бацио је у један ћошак потлеушице где је провела четири године. Ничега се није бојала осим жабе. Живу жабу пресечену напола су јој стављали на рану. Онда је наишао неки санитет који је рекао да кад би се извадила кост што је вирила из ране да би можда оздравила. Кад никог није било у кући, узела је нож и отпузала до воде и сама расекла рану и извадила кост. Проходала. Ђед је терао да иде да чува овце али она није хтела. Залуду је тукао мокрим конопцем. Научила је да трпи бол. Постала је чувена учитељица. Крај наше зграде у Бијелом Пољу је пијаца. Доводио сам дечаке који су расли на пијаци да се купају код нас. Како их све по злу путу нађеш, говорила је мати. Отац, професор руског и помало књижевни критичар, љутио се што сваког дана доносим по две књиге из библиотеке. Није ми веровао да читам. Ти само трчиш за фабулом. По злу путу у трагању за фабулом била је реченица која ми је одредила живот. Читав живот путујем корачајући према страху и не бојећи се бола.

Фото Н. Скендерија

Прву књигу "Црни кофер" објавили сте у двадесет и другој години. Како сте улазили у свет књижевности?

- Носећи рукопис "Црног кофера" пришао сам Миодрагу Булатовићу на улици и питао да ли ме прима за шегрта. Прочитао је пар прича из "Црног кофера" и пристао. Одвео ме је у кафану на ручак и рекао: "Једи, ко зна кад ћеш поново јести, кад си одлучио да будеш писац."

Међу разним нашим књижевним великанима имали сте прилику да упознате и Бранка Ћопића. У каквој вам је успомени остао?

- Писце убијају ненаписане приче. Ћопић је много тога написао и ја сам га као дечак обожавао. Али много тога је знао а није написао. Његове књиге за децу читао сам десетине пута. У рату су му склонили споменик из Босанске Крупе да не би прошао као Андрићев и Шантићев. Заноћио сам једном у кући Ковачевића, у соби са Бранковом бистом. Провео сам ноћ пијући ракију и сипајући и њему. Ујутру је на врата хрупила момчина са митраљезом гароњом, великог носа, кракат, вођа интервентног вода из Хашана. Николетина лично. Каже: Ја дошао да видим је ли Бранко на сигурном. После сам упознао и кувара - пољара Лијана, и Јовицу Јежа и многе друге Крајишнике из његових прича. Једна литаретура је онолико велика колико је великих књижевних јунака створила. Бранко јој није остао дужан.

Фото Н. Скендерија

Чини се да је на вас посебан утисак оставио Миодраг Булатовић...

- Он је најавио рат. Гледао сам његову свињу Јозефину како једе људски леш на ничијој земљи. Свима ме је представљао као свог даровитог сестрића и дао ми кључ због стана да преноћим кад немам где. Кад је изашао "Црни кофер" написао је у "Политици": "Песничка творевина разорне снаге". Презирао је књижевну чаршију која му се и мртвом свети. Нема ни улице, ни споменика. Нема дисертација о његовој прози. Многе ћутеке намењене њему осетио сам на својим леђима. Поклонио ми је једне зиме капут. Капут од енглеског штофа. Добио га је од Андрића. Кад сам покушао да му се захвалим казао ми је: И ја сам хтео да се Адрићу захвалим али ме је Андрић прекорио: Добро треба да иде укруг. Помозите неком коме је помоћ потребна. Капут је сада код Жељка Пржуља у Српском Сарајеву, аутора романа "Сами на свијету".

Били сте придружени члан Друштва песника из бермудског троугла. Вероватно је немогуће заборавити дане и ноћи проведене са врсним поетама и страсним боемима.

- То питање захтева роман. Нико од њих није стигао да га напише. Остале су многобројне анегдоте. Што измишљене, што стварне. Неко их је назвао БАЈКАН (Брана Петровић, Аца Секулић, Јаша Гробаров, Крсмановић Милисав, Амбро Марошевић, Милан Ненадић). За столом Бране Петровића никад није било довољно места. Причао је чудеса. О пчелама и космосу. Нико не прича боље од писаца који су у пићу а морају да причају да био онај који плаћа рачун остао што дуже. А таквих је увек било. Написао сам био једном монодраму "Тајна бермудског тролугла" за Славка Штимца. Тад смо обојица пили. Текст смо изгубили на путу за Црну Гору.

Фото Н. Скендерија

Већ одавно писци се више не друже на тако спонтан начин, нема их више ни у Клубу књижевника. Како објашњавате и доживљавате ту промену?

- Прво што су петооктобарци урадили било је да поделе Удружење књижевника. А онда су нам одузели најбољу кафану у Београду, Клуб књижевника, од које се Удружење издржавало. Сада се на сто за којим је седео Андић срушио плафон. Прокишњава. Узели су нам и Кућу Ђуре Јакшића где су излазиле једине "Песничке новине". Где су књижевне вечери почињале у петак а завршавале се у понедељак. Пронаћи саговорника са којим можеш причати о књижевности је постало равно чуду. А некад су и стјуардесе причале о Хесеу и Маркесу.

Шта вас највише брине у времену у којем живимо, на глобалном нивоу пуном сукоба и неизвесности и незајажљиве жеље богатих за још већим богатством?

- Ништа се није десило осим што су они који су били власт постали власници. Више презирем од џепароша, сецикеса, клошара оне који краду државу. Владика Николај Велимировић каже: "Не крадите државу јер она није само ваше власништво. Она је власништво и свих оних који су погинули да би је створили. А већег греха нема од крађе са мртвих тела." Шест година сам писао о томе у књизи "Луда кућа" која ускоро излази у издању Архива Војводине и "Агоре".

Како гледате на све већу опседнутост технолошким иновацијама којима се писана реч гура у други план?

- Читавог живота писао сам кратке приче од највише две стране. Појава "Фејсбука" ме вратила у књижевну јавност. Објавио сам преко триста прича на "Фејсбуку" и неке од њих имају и по петнаест хиљада читаоца. А стизао сам и до четрдесет. Моје приче су нашле пут до читаоца. Књиге се штампају у петсто примерака. Али прича је неуништива. И кад нисмо имали писмо, имали смо гусле. Надам се да ће се многи ваши читаоци потрудити да пронађу мој профил и да га запрате.

И моја нова књига су приче

На ком рукопису сада радите? Шта читаоци могу да очекују?

- И кад сам писао у "Дуги" и "Нину", текстови су били састављени од четири-пет прича.

Низови кратких прича које се једна у другу уливају су и моји романи "Српски рулет", "Тихи Тат", "Адамова глава". И моја нова књига су приче. Засад се зове "Метак". Ако хоћете да ме частите, упознајте ме са новим човеком. Приче не правим од хартије него од људи. Од људских лица и судбина. Често ми се, захваљујући друштвеним мрежама, јаве људи који мисле да су баш њихове приче оне које треба да буду написане. Мој телефон је јаван. Као и мејл.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације