ЈА САМ НАИВКО, ВЕРУЈЕМ У БАЈКЕ: Редитељ Милан Караџић о награди "Цаца" , Слободанки Алексић, представама за децу

НАГРАДА "Цаца" (названа по редитељки Слободанки Алексић), коју пету годину додељује Позориште "Пуж" за најбољу режију представе за децу - припала је недавно представи "Оливер Твист" Позоришта "Бошко Буха", односно њеном редитељу и уметничком директору Милану Караџићу.

фото В.Данилов

У широком распону својих редитељских умећа, Караџић је потписао многе успешне серије, филмове и представе на готово свим београдским сценама, али је најдубљи бразду "заорао" својим бајковитим позориштем. "Василиса Прекрасна", "Царев заточник", "Мачор у чизмама", "Снежна краљица", само су неки од наслова којима је децу (али и одрасле) увео у свој, позоришни Дизниленд. Уосталом, и најзначајнија редитељска признања ("Бојан Ступица", две Стеријине награде, "Ардалион") дошла су Караџићу управо због остварења за најмлађе. Овог пута, награду је добио са именом своје дугогодишње колегинице и пријатељице.

- Нас двоје смо се баш готивили, "сударајући" се на Позоришном фестивалу за децу у Котору, основаном 1992. године. Ми из "Бухе", заправо, фестивал смо и покренули. Пре свега, Ршум као управник, затим Стеван Копривица (Мало позориште "Душко Радовић") и Вања Поповић (подгоричко Дечје позориште). На том фестивалу сваке године су Бранко и Цаца имали ударну представу, уз "Буху" и неке подгоричке представе које смо најчешће режирали Јагош Марковић и ја - присећа се Милан Караџић. - Била су то три најјача дечја позоришта у оној, још великој земљи, деведесетих година. Цаца ме је готивила и по некој завичајној линији: њени Алексићи су из Црне Горе. Увек је била драга и много сам је поштовао. Сјајан, авангардни редитељ. Сећам се времена кад још нисам ни уписао студије, али сам долазио у Београд као члан аматерског позоришта и гледао њеног "Хамлета у подруму" на сцени Атељеа 212. Чудесна представа. А потом се, у наредним годинама, са Бранком посветила дечјем театру.

фото Позориште "Бошко БУха"

По Караџићевим речима, Цаца је припадала оној врсти редитеља који су умели да се радују успеху колега, приђу и честитају на постигнутим резултатима:

- Била је несебична, права мама свима! Част ми је да имам награду с њеним именом. Била је велики уметник и човек, позоришни зналац и творац. Ранија признања долазила су у време када су ми награде биле важније него данас. Посебно ми је драго што сам обе Стеријине добио за "Бухине" представе за децу - "Царов заточник" и "Мачор у чизмама". Највећу редитељску награду, "Бојан Ступица", добио сам за "Снежну краљицу". Иначе,пуно сам радио у Београду (Атеље 212, Народно, БДП, Звездара театар), у Подгорици, док смо Копривица и ја, са три представе, у Тивту покренули Центар за културу. Али, посебно ми је драго што сам, пре свега, био редитељ бајки и поставио неке од најзначајнијих наслова. Успео сам и да Љубивоја Ршумовића (који је велики, предивни песник), "натерам" да напише сјајне комаде за децу! Пре свега, "Успавану лепотицу" и то у његовом језичком, фантастичном кључу, па "Снежану и седам патуљака". Радили смо и велики хит "Рокенрол за децу", потом "Још нам само але фале" и "Ау, што је школа згодна"...

Било је то блиставо време "Бухе", када су ову кућу заволели и постали део његовог ансамбла многи значајни глумци - Олга Одановић, Милорад Мандић Манда, Бода Нинковић, Ненад Ненадовић, Горан Шушљик...

У образложењу жирија за награду "Цаца", између осталог, наводи се и Дикенсова мисао да "постоји мудрост главе и мудрост срца", а да је наш саговорник обе употребио у режији "Оливера Твиста":

- За мене "мудрост главе" значи одабрати добар наслов и велику литературу као што је, на пример, "Оливер Твист". Таква је била и "Снежна краљица" коју је написао Евгениј Шварц, по оној чувеној Андерсеновој бајци. Комад је био веома актуелан и имао јаку друштвену поруку. На нашој сцени, један од највећих и најдоровитијих писца био је Миша Станисављевић. О њему сам много слушао од Милована Витезовића и Ршума, тако смо и ставили на репертоар "Царевог заточника". Да не заборавим ни недавно преминулог Игора Бојовића, који је добио Стеријину награду за "Мачора у чизмама". И с њим сам радио много представа. Ето, то је "мудрост главе", а срце је - емоција.

фото Позориште "Бошко Буха"

Жири је вредновао и Караџићев "часан приступ режији за децу", што је (поготово у данашње време) посебан комплимент када се и у раду за најмлађе тражи начин да се брзо заради и "одради" представа:

- Такве представе глумци су звали "цинцили бомболи". Тај израз смислио је наш легендарни инспицијент Кепа, када је видео једну симпатичну, јефтину, малу представу за децу са два-три глумца... Добре представе се праве у добром тиму. Радио сам са Ршумом као управником, а он је (као велики песник) био "инфициран" бајкама и поезијом за децу. Имали смо сличне жеље. Пуно сам режирао за одрасле, али никад нисам осећао такву радост и веру као кад сам радио за децу. Јер, бајке су чудо - највећи извор мудрости и стеченог искуства. Ја сам наивко који је веровао у те бајке. И дан-данас верујем и нећу никада тога да се ослободим.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације