ПОСЛЕ ГЛУМЕ ВОДИО ЖИВОТ КАО ИЗ ФИЛМА: Радомир Раша Радосављевић улоге је бирао сам, судбина га "носила" по разним меридијанима

ДОК је био дечак, Радомир Раша Радосављевић маштао је да на кратко урони у туђи живот и изађе пред рефлекторе као неко други.

Privatna arhiva

Та жеља одвела га је до академског позоришта "Бранко Крсмановић", где је као студент туризма одиграо прву главну улогу. То је било довољно да се заувек заљуби у глуму, a и да га запазе телевизијскии филмски редитељи.

Радосављевићу, међутим, није било суђено да остане у позоришту. Живот га је водио на друге стране. Ипак, остао је близу глуме. Позоришну сцену заменио је телевизијском и филмском: годинама је у серијама Синише Павића и Михаила Мише Вукобратовића био "човек из другог плана". Кренуо је с филмом "Како је пропао рокенрол", а затим су дошли "Бољи живот", "Срећни људи", "Бела лађа", "Породично благо", "Полицајац са Петловог брда", "Стижу долари"... Занимљиво је да никад није био на кастингу. Увек га је звала стара екипа из "Кошутњак филма", Синиша, Миша. Испред камера је стајао током снимања шездесетак епизода. За више није имао времена због динамичног живота.

- Мени је глума била бег, али леп. Онај кад не побегнеш од себе, него у себе - прича нам Радосављевић, док седимо у његовој кући у Врчину. - За мене су они који су завршили глумачку академију говорили да им се допада начин на који износим улоге и да је требало озбиљно да се бавим глумом. Било је ситуација у којима су ми редитељи допуштали да обогатим неку сцену својом идејом.

Privatna arhiva

На столу испред нас фотографије и исечци из новина.

- А после тога... После је све постало некако брже. Почео сам да радим друге ствари. Водио сам дискотеку, сарађивао са дечјим одмаралиштем на Авали "Шупља стена", био организатор великих манифестација.

И путовао је. Био је стјуард, живео у Норвешкој и Немачкој. А онда је постао менаџер фламенко трупе "Дуенде". Са њима је, каже, поново осетио уметност, али другачије - кроз ритам и покрет.

- Кад гледаш фламенко, то ти је као да гледаш бол како плеше. Кад смо наступали по Србији, публика је гледала као да никад ништа слично није видела. Доживљавали смо овације, јер је позорница била пуна играча, певача и свирача који су стварали невероватне слике препуне егзотичних боја ношњи, звука кастањета и акустичних гитара.

Наступала је трупа "Дуенде" и када је чувена Касандра - Кораима Торес - деведесетих година дошла у Србију.

- У то време сапуница "Касандра" била је много популарна, а Кораима Торес огромна звезда - прича Радосављевић. - Били смо у четири града - Новом Саду, Београду, Суботици и Нишу. Свуда смо дочекивани са овацијама, али кад смо дошли у Ниш - настао је хаос и у граду и на концерту. Маса људи се окупила да је дочека. Кад смо изашли на бину настало је врискање, гурање, као да је стигла Мадона. Кораима је била збуњена, није знала шта се догађа. Питала ме је шта им је. Ја јој кажем: Дошли су због тебе, да те виде. А она заплаче. Никад, каже, није доживела такав дочек.

Privatna arhiva

И сад, кад то прича, не изгледа као да жали што није наставио са глумом. Сећања полако враћа у 2009. на оно што није планирао, а што му је, изгледа, променило живот.

- Било је обично поподне. Сећам се, љуштио сам кромпир за ручак. Био сам нервозан, ни сам не знам због чега. Пресекао сам један кромпир на пола и на обема половинама сам угледао крстове идеалних димензија. Занемео сам од чуда, и презнојио се.

Радомир тада није знао шта да ради с тим кромпиром. Показао га је свештенику у Врчину, који му је рекао да га обавезно сачува.

- Нисам спавао целу ноћ, размишљао сам како да крстове сачувам. Изјутра сам се сетио да треба да одем на Пољопривредни факултет. Тамо су ми објаснили шта да урадим да га заштитим. И ево га, још га имам - показује нам Радомир расечен кромпир на пола у теглици са неком течношћу. Изгледа као да га је јуче исекао.

Месни свештеник, отац Велимир му је тада написао: "Бог се јавља на разне начине. Имамо пример Радомира Радосављевића коме се дана 26. априла 2009. године десило чудо у васкршњем посту. Пресекао је кромпир и појавио се часни крст. Донео га је код надлежног пароха да покаже и духовник је дао благослов да се сачува. Ја сам га освештао".

Од тог дана, каже Радосављевић, крстови као да су почели да долазе - сами. Низали су се на многим предметима - све до садашњих осамдесетак колико их има сачуваних. Сви се налазе у једној соби у његовој кући. Радомир размишља да би било добро да се негде изложе, да би их људи видели.

- Пошто су сви "покретни", моји пријатељи који су их видели су ми предложили да нађем начин да их негде изложим, јер је заиста необична и јединствена колекција. Размишљао сам да би било лепо да за то буде заинтересовано неко туристичко место,зато што би то била својеврсна атракција. Ако се то не оствари, планирао сам да у својој кући направим галерију или музеј. Кад ти нешто дође само, није пристојно да окренеш главу.

Са терасе, где се развила лоза, како каже Радомир, самоникла из темеља куће, гледамо у школу Свети Сава и Цркву Светих апостола Петра и Павла.

- Нисам сигуран да ли је све ово случајно, јер су моја кућа, школа и црква у троуглу - испраћа нас Радомир видно узбуђен.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације