ВИСОКИ ЛЕТОВИ ПТИЦЕ ТОДОР: Сликар и академик представио серију радова инспирисаних гаврановима, ускоро стиже и књига

ЈОШ док јој је био студент, професор и академик Цуца Сокић, је садашњег академика и угледног сликара, звала - птица Тодор.

Фото приватна архива

Како објашњава Стевановић, чијим опусом већ деценијама лете гаврани али и остала перната створења, у својој уметничкој младости је толико цртао птице, да је неко морао и њега самог да назове - птицом.

- Птица захвата све ликовне елементе, и изазовна ми је зато што могу да је и сликам, и цртам, и апстрактно, и фигуративно - прича за "Новости" Тодор Стевановић, који и у својој 88. години наставља да се, између осталих ствари, надахњује истим овим мотивом, тако страствено и уверљиво присутним у његовом опусу још од раних дана.

Једна читава серија Тодорових "Гаварана", насталих ове године, управо "лети" на зидовима галерије "Марко К. Греговић", Спомен-дома "Црвена комуна" у Петровцу на мору, на изложби која се одвија под окриљем институције "ЈУ музеји и галерије Будве", а њен кустос је мр Милијана Истијановић.

- Гавран код мене има посебно значење, и ушао је у моју химну "Ја сам ти". Тамо у 23. стиху, пише: "Ја сам гавран". Код мене је гавран симбол сунца, веома позитиван. Као и све остале птице су позитивне, јер припадају природи. У том смислу сам дефинисао и уметност као природну силу, која дејствује кроз човека испражњеног од мишљења, гледишта и знања о уметности - објашњава српски академик, чију поставку у Црној Гори чине и цртежи и слике из ранијих периода, али и са другим мотивима.

Међународна репутација

Фото приватна архива

РОЂЕН 9. марта 1937. у Залужњу код Лесковца, Стевановић је завршио студије сликарства у класи Ђорђа Андрејевића Куна и магистрирао код Недељка Гвозденовића на Академији ликовних уметности у Београду. Самостално излаже још од 1956. и учествује на ликовним смотрама код нас и у иностранству. Био је представник Југославије на Венецијанском бијеналу 1999, а дела му се чувају и излажу у Народном музеју Србије, Музеју савремене уметности, Музеју града Београда и у многим музејско-галеријским установама у некадашњој Југославији, као и у Енглеској, Данској, Холандији, Белгији, Шпанији, Канарским острвима, Аустралији, Јужној Америци, Сједињеним Америчким Државама, Канади, Аустрији, Шведској, Русији. Номинован је за КYОTO награду 2010. године у области уметности и филозофије. За дописног члана САНУ изабран је од 2003, а за редовног 2012. године. 

Највећи део тих радова који су сада пред публиком, потичу из приватних колекција, и то управо из Црне Горе, и до сада јавно нису виђени. Према мишљењу мр Луције Ђурашковић, директорке "ЈУ музеји и галерије Будве", која је и отворила изложбу, Тодоров "Ехо" и "Гавран" нису ликови ни алегорија:

- Они су мисаони хоризонти - истиче ова историчарка уметности. - Ехо, као оно што се враћа изнутра: глас детињства, питања без одговора, глас љубави и губитка, слутње и сећања. Гавран, с друге стране, није само тамна птица из митова и песама, он је симбол самопручавања, поглед који нас посматра док покушавамо да проникнемо у сопствену дубину. Он је сведок, тихи пратилац човекове сенке. "Ехо" и "Гавран" нису ликови, ни симболи, они су две силе које обитавају унутар сваког људског бића.

Фото приватна архива

И то како сматра Ђурашковића, ехо као одзвањање давних питања, чежњи, успомена које никада нису добиле одговоре, а гавран као тамни посматрач, гласник оног неизбежног, оног што нас враћа суштини, огољеној од илузије:

- Стевановић не црта призоре. Он призива тишину. Он не слика форму, већ стање, то стање које у одсуству форме изазива немир. Његова линија зна да шапуће, да реже, да лебди, да застане - и да се поново врати. Попут еха. Попут гаврана. Његова линија је мисао преточена у сенку, пажљиво вођена, понекад ломљива, кадкад одлучна, увек искрена - закључије директорка "ЈУ музеји и галерије Будве", која упућује да линија Тодора Стевановића започиње тамо где речи не досежу, јер ту оловка започиње свој дијалог са сенком, са празнином, са самим собом, са свима нама.

Магична привлачност птица као ликовног мотива, за овог аутора, како каже, можда лежи и у самом феномену летења.

- И ја летим кроз своју уметност - наставља Стевановић у разговору за наш лист. - Лет је слобода, лет је начин слободног живота, сликања. Све је то лет. За мене је уметност нешто што је апсолутно слободно, недодириво. Ту нема наметнутих тема, суморне свакодневице.

Вапај за смислом

Фото приватна архива

У СВАКОМ цртежу овог циклуса, сусрећу се две врсте таме: она која скрива и она која открива - приметила је мр Луција Ђурашковић, отварајући изложбу нашег сликара. - И на тој ивици негде између папира и тишине, рађа се простор за гледање, које је уствари, дубоко слушање. Ту смо позвани - не да тумачимо, већ да сведочимо. Да будемо сведоци једне унутрашње литургије, мисаоне и поетске, коју уметник не намеће, већ несебично дели. Јер, твоје је само оно што даш. Оно што ове радове чини дубоко савременим јесте њихова спремност да не нуде одговоре. У времену које нас преплављује сликама, значењима, порукама, Стевановић бира празнину, али можда парадоксално, празнину препуњену вапајем за смислом. Бирајући да не говори гласно, он нас подсећа на моћ шапата.

У сарадњи са породицом Вићић, са којом је сарађивао и у реализацији изложбе и књиге "Ехо. Океан. Тодор", овај угледни сликар, али и цртач, графичар, керамичар, мозаичар, аутор филмова, теоретичар уметности, који се бави и књижевношћу и филозофијом, припрема за јесен нову књигу - "Птица. Ехо. Тодор". А свој нови повратак птицама, које су му обележиле почетак каријере, објашњава:

- Желим да покажем да ништа не зависи од мене. Ако сликам, или цртам гаврана, он добија и нову форму, како што је некада имао и ону стару. Било да цртам или сликам, то радим умом испражњеним од мишљења, гледишта и знања о уметности. И понављам, зато у мојој уметности нема времена и нема простора - закључује академик Стевановић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације