КРВ И ПЕПЕО ЈАСЕНОВЦА У СИМФОНИЈИ ХРВАТСКОГ ЗЛА: Зечевић поводом премијере новог филма "Деца Козаре" од Лордана Зафрановића

Ово је први филм који готово у целости открива дубоки понор у души српског народа. Баш зато што смо га и били и нисмо били свесни, што нас већ више од осамдесет година прогони кроз сан и јаву, кроз крвави и заумни кошмар нашег укупног постојања, ми још не можемо да повежемо све те ужасне слике у једну симфонију зла. То је учинио нама Србима највећи живи хрватски филмски редитељ Лордан Зафрановић, који је готово случајно открио крв и пепео Јасеновца радећи нешто друго у крају где је постојао музеј овог грдног судилишта, по први пут дотакнувши његове демонске меморабилије. Сам каже да је од тог тренутка престао да нормално живи, да га је тада обузела права манија гоњења за још и још таквих слика, па је копао дубље, дивље и грозничаво, гоњен неком страшном моријом коју једни називају савешћу, а други Божјом силом у нама.

Фото Глорија Бобинац/Марина Илић

Притом га је пратио још један опсесивни иритем: како је могуће да је све то сазнао готово случајно, да је истина о постојању такве страхоте била систематски скривана и гурана у страну од његове генерације не само Хрвата, него свих могућих народа и народности Титове Југославије и то управо у име братства и јединства, коме су ови призори, тобож, нечим могли да науде. Затим је настао сценарио мајстора филмске грађе Арсена Диклића под називом "Дјеца Козаре", сасвим на другом месту, али из сличних побуда. Тај сценарио одговорио је младом Лордану, сада већ значајном аутору Титове Југославије, на већину битних питања. Отворио до краја тај понор и на светло дана извукао језиви баласт правог правцатог, а дрско скриваног масовног геноцида.

Затим, худа судбина тог величанственог текста (већ сам више пута написао да ништа боље - у каријери једног "овлашћеног" филмског драматурга и критичара не бејах прочитао!), сама собом одговорила је да је неком јако моћном или најмоћнијем, било нарочито стало да се овакав филм никада не појави. Да се вуче од фонда до фонда, од једног до другог министарског кабинета, кроза све могуће "тековине" борачких јубилеја и трандибалова и да никада не буде реализован, све док се тај најмоћнији није упокојио, али не сасвим, него из дубина фараонске мастабе ствар и данас надгледа. Јер, филм Лордана Зафрановића који је пошао од Диклићеве "Дјеце Козаре", није се појавио ни до овог часа!

Сад, када је уз непојмљиве муке завршен и спреман за приказивање поставља се питање његове дужине да би се филм осакатио и "ублажио". Осамдесет година је прошло од када Јасеновац у нашој души нараста као завет Преображења, како надахнуто саопштава највећи наш модерни историчар Милорад Екмечић: "Јасеновац сада постаје нови косовски еп српског народа, феникс из кога се рађају нови историјски дух и нова свест". Зато су призори јасеновачког пакла провучени кроз најдубља искуства једног чудесног ауторског света као што је Лорданов, дужни да се појаве одмах и без икаквог скраћивања.
Јер, колико открива понор у српској души, толико Лорданов филм разваљује и најдубљу јаму хрватске душе. Како су и одакле толике нечисте силе окупљене око изопачених, убилачких, еминентно геноцидних идеја Старчевића, Павелића, Туђмана и њихових елита, које се у Лордановој визији појављују главом и брадом. И то има своје дубоке, хрватске корене: у католичком тровању сваког боговетног сегмента друштвеног постојања, у реликтима крсташких похода, који већ ево хиљаду година кидишу на Исток несретне Европе, у комплексу инфериорности што немају ни своје етногенезе ни нације ни геополитичких граница. Ни језика, а камоли епа. (Неко ту скоро рече: "па Томпсон је њихов Филип Вишњић!"). Што су у сталном отимању туђег, несвојственог, чак и непријатељског не би ли се некако изравнали са инима у Еуропи. У већини покрштени и силом кроатизовани Срби упињу се да и овом пригодом покажу како нису Гојко него Фрањо, да у лудачком заносу лочу крви Србина из Книна и траже нове и нове стубе не би ли некако наставили са тумарањем у далеко и непознато.

Све је то знао исти Крлежа кад им је тисућљетну повијест сажео у једно једино trovarsi l' altro signore, дакле побећи под нове скуте у хрвању са беспућима збиље. И најгоре од свега: до које мере, до којих граница иде та истрајна мржња, која им не да мира, којом се напаја свака нова генерација, од шуцкора, усташа, црних легија и прољећара до Томпсона и Чавоглаве. Да су неки од њих раније видели Зафрановићев филм, сигуран сам, мање би их било на хиподрому и у Сињу и мање би их дизало беспомоћне руке у "римски" (а не "стари хрватски поздрав", как вели Колиндица).

Све то зна Зафрановић. У "Златном резу" је цело његово искуство, сво његово ауторско и људско зрење, сви до једнога његови ранији филмови, од "Послије подне. Пушка" до "Окупације у 26 слика" и "Пада Италије". Овај филм није само ауторска већ и животна синтеза једне пребогате, не само ренесансне и барокне већ и авангардне, зенитистичке личности. Једне енциклопедије душе каква се јавља само у срцима великих култура. О јаду се тешком забавио Лордан да све то из себе некако изнедри и склопи бираним средствима филмског језика, кога са ентузијазмом тражи и налази већ безмало цело столеће. Веома блиско Бертолучију, који је захватио цео "Двадесети век", знајући му душу. Али, сродно и једном Тарковском, који трага не само за непосредним доживљајем него за трансцедентним и метафизичким, што је такође иманентно онтологији филмског призора.

На трагу својих ранијих искустава Лордан не оклева да тако крочи у православну тековину, у тајну жртве и евхаристије, у обрнуту перспективу Млекопитатељнице, у ромејску икону и "прозор у вечност" Павла Флоренског. Шта све није срасло у тај грандиозни полиптих на крају Последњих времена, све то у жицама "најстрашнијег места у људској историји" (Антонић) у масовној, крвавој реалности Јасеновца! Ово место ужаса је прави крај Европе коју смо познавали, место рођења и смрти Партенона и Леонарда, једне блиставе дијахроније која се претвара у масовно клање и делиријум зла. Трза се у самртним конвулзијама цела Витрувијева култура коју видимо на монети Европске уније, док њена Еврозона немо и глуво посматра како усташки лудаци у белим мантилима силују, па вешају Српкиње, Јеврејке и Циганке, како Црна легија у белим рукавицама свира Мондшајнсонату пре него што ће истим рукама задавити српско дете са златним увојцима. "Златни рез 42" заиста асоцира на Витрувија и Леонарда, али у једној колосалној инверзији, у помахниталом суноврату свега људског, што изненада повезује Јасеновац, Брисел и Загреб пред колективно самоубиство, што им једино и преостаје.

Све то и још много другог, далеко превазилази формат и сврху овог текста (за који и даље тражим праве речи) и траје - четири сахата. Траје колико траје, колико је Лордану било потребно да зађе у овај универзум и из њега изађе. Или, како би рекао Тарковски, да "истекне и вишак времена" јер је таква природа откривања нарочитог филмског свемира, са чиме су муку мучили и Бертолучи и Копола и многи други. Сада исту муку мучи наш Лордан. Уз сво поштовање према продуцентима који су ушли у реализацију овог филма, наше сугестије су да овај филм дистрибуира према његовој неопходној дужини и да нађе нови метод дистрибуције овог дела, које је важно културно добро, не само српског народа, него и целе Европе.

Овај филм је много више од филма. n

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације