БЕЗ ИСТИНЕ НЕМА ПОЕЗИЈЕ: "Извиискра Његошева" додељена Мирославу Максимовићу у крипти Храма Светог Саве

НА свечаности у крипти Храма Светога Саве синоћ је додељена престижна награда "Извиискра Његошева" Мирославу Максимовићу (1946) за целокупно књижевно дело.

Фото: З. Јовановић

Одлуку је донео жири у саставу: академик Матија Бећковић (председник), Милутин Мићовић (Никшић), академик Ранко Поповић (Бањалука), др Драган Станић (Нови Сад) и др Драган Хамовић (Београд).

У образложењу жирија је наведено:

- Максимовић је, пре свега, посматрач и коментатор. Продире у нутрину појава које лирским погледом обухвата. Такво умеће посматрања довело га је у врх српске есејистике, разматрајући у својим есејима колико питања песничког заната, толико и битна питања епохе. Почињући од сабране лирске рефлексије, доспева, неретко, до чистих духовних момената. У тематски разуђеној поезији показује да је кључна борба она унутрашња, да је сваки човек, да призовемо Његоша, луча тамом обузета, али луча која се тами отима.
На свечаности којој је присуствовао патријарх Порфирије, митрополит Методије и други црквени великодостојници били су и амбасадор Русије у Београду, бивши министар за инфраструктру Томислав Момировић, бројни песници, професори, главни и одговорни уредник "Вечерњих Новости" Милорад Вучелић...  

Беседећи о лауреату Матија Бећковић је рекао:

- У новијој историји српског народа сваки српски песник је извиискра Његошева. А понеки, као Мирослав Максимовић, и искрине искре искра, па је искра постао и он сам. Иако рођен у Његошеву, а у Београду живео у Његошевој улици, нико није дискретније писао и живео по страни, а изборио видније место у модерном српском песништву. Као да му је име и презиме послужило да што боље маскира своју посебност и издвојеност. Мирослава Максимовића смо, што из милоште што из економичности што из моде нашег времена, прозвали Макс.

Присећајући се како је Макс њему и пријатељима Душану Радовићу и Стевану Раичковићу донео многе радости, и као оригиналан песник међу песницима и свој, поуздан човек, Бећковоић је истакао:

- Душкова дела смо постхумно заједно приређивали, а Раичковићев сонет "Камена успаванка" Максимовићу је послужио као магистрале, за сонетни венац којим је овенчао и своје и Раичковићево песништво. Али да много не околишимо, као што је и Мирослав Максимовић околишио и спавао под упијачем замајавајући се стиховима о животним радостима и тешкоћама и док у зрелом добу свог живота није написао књигу "Бол" и доказао да нема поезије без истине. "Снага кроз зелен струк, што тера цвет." У случају Мирослава Максимовића била је бол. Тако се зове и његово ремек-дело и не би погрешио да је тако насловио и свих 111 сонета, па и укупно дело. Бол је ново Мирослављево јеванђеље.

Бећковић је подсетио на песникову мајку Стоју Узелац, коју су као девојку бацили у Унску јаму, код Дурџића гаја 6. августа 1941. године. И заједно с њом сву њену породицу, оца, мајку, брата и сестре:

- Била је најстарија, остала је жива, али је о томе ћутала као заливена, поготово кад се удала за војника победничке војске Мила Максимовића. Кад се по рату вратила у свој родни крај, тамо су међу победницима затекла и неке од оних који су је у јаму бацили. И о томе је Стоја стоички ћутала, да би се тек пред одлазак Богу на истину исповедила свом сину, кога је зато и родила. Тако је у наше време Стојин син допевао Горанову јаму, а своју мајку Стоју Узелац придружио Соји Бранка Ћопића и "Стојанки мајци Кнежопољци" Скендера Куленовића.

О награђеном песнику беседио је и Драган Хамовић, који је подсетио да је Максимовић ступио на сцену српске поезије пре нешто више од пола века, суверено, једнако ослоњен на лирске континуитете колико и на плодове ондашњих поетичких опита:

- После Раичковића који, у раздобљу дозвољених апстракција и замућења, програмски истура лозинку "Свет је оно што гледам!" и "Свет је оно што чујем!", Максимовић развија овакву стратегију, укршта хоризонт слика виђених голим оком, с оним потеклим из сновидовних и испитивачких виђења. Максимовићева лирика показује како певати и мислити свет (и мислити писање) а не бити бучни рушилац. У српској култури која се подоцкан преселила у градове и теже привикавала на живот у њима, у нашим градовима немилице разараним империјалним ударима, у овој култури прескока, неусмерености и самозаборава, бити посвећени песник града дуго је остало реткост која се цени и тражи.
Могло би се рећи да је Његош песник над песницима, али ни то није довољно, јер и песник над песницима само је песник, напоменуо је Мирослав Максимовић и објаснио:
- Његош је још нешто. Кад бих морао - а сад морам - да то нешто одредим једном речју, рекао бих да је Његош утемељитељ. Он је, у новом веку, а насупрот тежњама новог века, пред Србе јасно изнео и на пуну светлост поставио, извукавши га из дубина народног памћења, косовски завет. Косовски завет није бојни поклич, мада може да буде и то, он је начин уздизања Срба у себи самима - то уздизање је лепо и кратко описала синтагма: небеско царство. Небеско царство јесте на небу, али је небо у нама, кад се до њега уздигнемо. Кад се извијемо као "искра за небо створена". А одакле је дошао косовски завет? Његов извор је у Светосављу. Да није било Светог Саве, тешко да би било косовског завета. Светосавље је и суштина српског националног бића - без њега, ми не бисмо били народ који смо - и основа српске културе, чији део је српска поезија.

Његош је, дакле, на тај стуб, или стубове поставио, односно учврстио нашу духовну основу у новом веку, рекао је славодобитник и закључио:

- Онако како код Руса све излази из Пушкина - и то нисам рекао ја, него Достојевски и Гогољ - тако код Срба све излази из Његоша (ни то нисам рекао ја, него, мало друкчијим речима, Иво Андрић). На Његошевој основи, српски нововековни песници могли су, могу и моћи ће да дижу своје грађевине, по свом укусу, свом осећању и својим могућностима, са својим украсима и облицима. Па сам тако и ја подигао кућицу на којој је сада исписано Његошево име, да је увећа.

Foto: Фото: З. Јовановић

POGLEDAJ GALERIJU

Пише кроз сећања своје мајке Стоје  

На свечаности је био и митрополит Јоаникије, на чију иницијативу је ова награда основана, који се обратио присутнима:

- Пре 10 година, док сам био у манастиру, прочитао сам први пут део песничке речи Мирослава Максимовића и сада могу да кажем да сам са великом радошћу прихватио вест да је жири одлучио да се овогодишња награда додели баш њему. Он пише са осећајем душевног и физичког бола, о ужасу геноцида који су усташе 1941. извршиле над српским народом. Пише кроз сећање своје мајке Стоје, која је била бачена у јаму са својим најближима и која је чудом Божјим изашла из ње и спасла се. Из мајчиног бола Максимовић је све преточио су своје дело "Бол". Знамо, уосталом, да из хришћанске вере произилази да се бол, лагано, претвара у поезију.

У мају у Никшићу

Његошеве и Максимовићеве стихове читали су и програм водили глумци Биљана Ђуровић и Небојша Дугалић, а у програму су учествовали и Србски православни појци. Награда "Извиискра Његошева", коју додељују Епархија будимљанско-никшићка и Митрополија црногорско-приморска, а под покровитељством Mona Plazа, биће свечано уручена на дан Светог Василија Острошког 12. маја у Никшићу.

Препоручујемо

Култура

0 0

СВЕЧАНО ОТВАРАЊЕ ИЗЛОЖБЕ „ПЕЋКА ШКОЛА – МЕСТО РАЗВОЈА, ВЕШТИНА И ЗНАЊА“

18. 02. 2026. у 16:58

Култура

0 7

СВЕТ ПРОПАДА, БАШ КАО РЕКА БЕЗ ПОВРАТКА: Са Миланом Цилетом Маринковићем, у Паризу, о његовим новим сликама

16. 02. 2026. у 17:05

Култура

0 0

СНИМА СЕ ФИЛМ "СРЕТЕЊЕ": Улога Карађорђа припала нашем прослављеном глумцу

16. 02. 2026. у 11:50

Култура

0 0

ЗАШТО ГА ЈЕ МАЈКА САХРАНИЛА У СТАКЛЕНОМ КОВЧЕГУ: Смрт песника Бранка Миљковића - нашли га обешеног о дрво у центру Загреба

15. 02. 2026. у 13:34

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације