Драгољуб Раша Тодосијевић: Уметник се навикне на то да је несхваћен

МОЈА уметност никада се није ослањала на политику, већ на филозофију - каже Драгољуб Раша Тодосијевић, чији радови деценијама већ померају границе, подстичу на размишљање, провоцирају, постављају разна питања, међу којима је и оно чувено - Was ist kunst? ("Шта је уметност?").

Фото: И. Маринковић

Осамнаест година после ретроспективе која му је била приређена у Музеју савремене уметности, један могући пресек његовог стваралаштва ових дана може да се види у биоскопу "Балкан", где је под покровитељством Фондације "Саша Марчета" постављена изложба "Хвала Раши Тодосијевићу, Захвална Србија".

- Наравно да назив ове поставке у себи носи иронију - прича Раша, док седимо за централним експонатом - једним од 17 столова поређаних у облику свастике, који чине рад "Балкански банкет".

На поставци је и подсећање на први tableau-vivant у нашој уметности, представљен 1971. у галерији СКЦ-а на изложби "Дрангуларијум" (уметници били позвани да представе предмете повезане са њиховим радом), када је Раша изложио своју животну сапутницу Маринелу Кожељ.

- У ондашњој Југославији постојале су четири алтернативне сцене: Трибина младих у Новом Саду, СКЦ у Београду, Студентски центар и Галерија проширених медија у Загребу и љубљански ШКУЦ - присећа се уметник. - То су биле маргиналне сцене које нико није шљивио ни пет посто. Мислили су: То су клинци који се зезају, па када се мало смире пашће опет на наше гране, правиће радове као Лубарда, Милуновић, Коњовић и други. Не знајући на шта су све спремни ти клинци.

Уметници који су тада чини језгро београдске сцене (уз Тодосијевића, то су били и Марина Абрамовић, Зоран Поповић, Ера Миливојевић, Неша Париповић и Гергељ Урком), дружили су се још као студенти, средином шездесетих:

- Ми смо брбљали, брбљали и брбљали о уметности, седећи у "Мањежу". Било је ту доста наивних ствари, будалаштина, али клинци су такви. Корак по корак, били смо решени да правимо нову уметност. И били смо и свесни тога.

После скандала који је настао када је изложио Маринелу, наставља саговорник, добио је позив од аустријске галеристкиње Урсуле Хринцигер да дође у Истру и тамо прави видео-радове.

Фото: И. Маринковић

- Боравили смо у селу Брдо, италијанском месту из кога су сви побегли, осим старих и ментално хендикепираних људи. Питао сам се шта да радим ту где нема уметности, где нема ничега. И досетио се. Тражио сам да ми "позајми" своју кућну помоћницу да је ставим пред камеру и да вичем: Was ist kunst?! Испоставило се да је и та помоћница била ментално хендикепирана, па је једна дивна Латиноамериканка, која подсећа на малог Буду, пристала да седне за ту столицу, прекопута камере. Ја сам се из офа, лупајући батином по столу, драо на гајстарбајтерском немачком - Was ist kunst?! Била је то прекретница, која је покренула велики талас, извршила касније утицај пре свега на словеначку сцену. То је био један од првих видео-перформанса који није био само документ о перформансу.

Управо су радови из ове серије најтраженији међу делима овог аутора:

- Углавном ми радове откупљују инострани музеји. Међу њима су париски Бобур, стокхолмска Модерна Музет, а врло добар купац ми је Тејт у Лондону - открива Тодосијевић. - Већина њих се појављује са тезом да имају "рупу" када су у питању радови из источне Европе, из послератног периода, и да желе да направе историјски континуитет. Већ када уђу, по очима видим да траже радове из седамдесетих, осамдесетих, Was ist kunst... Мислим се, мајку вам сељачку, па ја сам жив уметник, још радим.

Домаћи музеји му, каже, узимају "ситнице", јер немају новца за велике радове:

- Не љутим се, нити ту има проблема. Па ко ће да купи клавир овде? Онај који се налази у МСУ је мој поклон. Велики метални кукасти крст који је био на Бијеналу у Венецији, поклонио сам МСУВ. Једино ме због тог цртежа који је сада у Народном музеју сви псују. Ја чак нисам ни видео како то изгледа тамо. Нисам овде омиљена личност. Када је у питању уметничко тржиште, оно је код нас сужено. Уље на платну и - баста. Нема инсталација, објеката... С друге стране, Словенци то купују. Тамо ми је троје људи купило клавире са штаповима. Уметник се с временом навикне на то да га средина не схвата. То не говорим иронично. С друге стране, с временом сам схватио да овде не би требало да тражим хлеб, нити да га очекујем.

Фото: И. Маринковић

БРОЈНА ЗНАЧЕЊА КУКАСТОГ КРСТА

ЛИЧНО нигде нисам имао проблема због употребе кукастог крста, сем једном у Мађарској, где сам га обојио у зелено. Па ко има тапију на зелену боју? - пита се уметник, који свастику ставља у шири историјски контекст. - Симболи немају трајно значење, па ни кукасти крст. На почетку нове ере није значио исто што и данас. Има га у целом свету... У Јапану означава број 10.000. У доба Наполеона био је декоративнои симбол. У 20. веку, у Канади су га женски хокејашки клубови имали на дресовима, а данас га у Индији користе фирме за транспорт кафе на џаковима. Он добија на злој перспективи са Другим светским ратом, Холокаустом, Хитлером и нацизмом.

"ХАЈДЕ НАПОЉЕ, ДРАГОЉУБЕ"

ИМАО сам атеље на Старом сајмишту из ког су ме избацили, и то на мој 70. рођендан, рекли су: "Хајде напоље, Драгољубе". Чекали су да Олга Јеврић оде у вечна ловишта да би могли све нас да избаце. Нас двоје смо често седели испред атељеа, пили пиво и кафу. Њој су понудили атеље у САНУ, али она ни по коју цену није хтела да оде са Сајмишта. А мени су у замену за тај атеље понудили једну пиљару на Новом Београду, у коју ни штафелај не може да стане. Рекао сам им: "Хвала лепо, господо." Оно што ме је зачудило је што нико није зуцнуо о томе да сам остао без радног простора.

СВЕ ЗАСТАВЕ

ДА уметници нису увек несхваћени од својих савременика, Тодосијевић наводи пример Паје Јовановића:

- Знате где је српска војска била 1916? На Крфу. А где је био Паја Јовановић? У Бечу. А кога је сликао? Цара. Али то му не треба узимати за зло. Он је био легитимно држављанин Аустроугарске. Није био квислинг. Та врста академских аутора је под свим заставама. Он је и Тита сликао три-четири пута.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације