ПОРТРЕТ У ВРЕМЕНУ "СЕЛФИЈА"

ПАРАДОКСАЛНО, када је недавно отворена поставка посвећена феномену портрету у Галерији – Легат Милица Зорић и Родољуб Чолаковић (део изложбе "Рефклексије нашег времена, аквизиције Музеја савремене уметности 1993-2019"), сви присутни су били под маскама, тако да се њихов портрет није видео.

Фото З.Јовановић

Аутор овог дела представљања радова којима је у последњих четврт века обогаћена збирка МСУ, у простору у којем је опстајао живот ове институције док је трајала непримерено дуга реконструкција матичне зграде је Мирослав Карић.

- Трудио сам се да на изложби не буде хронологије, да не прича о развоју портрета кроз време, већ насупрот, покушао сам да повежем радове из различитих времена - објашњава, за "Новости", историчар уметности који се недавно прикључио кустоском тиму МСУ. - Занимале су ме нове везе и односи између уметничких пракси, успостављене на самој изложби, које су створиле и нову мрежу значења. То је нека врста дијалога између историјског и савременог, уметности из седамдесетих и осамдесетих...

Портет је, истиче саговорник, један од најдуговечнијих жанрова у историји уметности, узбудљив због свих својих поджанровских и стилских разноликости:

- Развијао се од опсервација нечијег физичког изгледа, преко представљања психолошких регистара особе која се визуелно описује, до момента када добија рефлексију друштвених околности у којима живи онај који се портретише, а из дела може да се чита и ком миљеу припада, ком контексту, времену... Тако се портрет у савременој уметности нашао у једном проширеном пољу употреба, намена, значења, али и идентитетских, социјалних, идеолошких интерпретација.

Изложбу, коју је назвао "Кроз портрет", аутор је конципирао у време карантина, када смо на друштвеним мрежама и другим и видовима онлајн комуникације, били непрестано окружени портретима на екранима, што га је навело на размишљање о актуелности теме којом се бавио:

- Уосталом, свакако живимо у времену "селфија" - тврди Карић, који је покушао и да одговори на главни тематски оквир "Рефлексије нашег времена". - Промишљајући, дошао сам до тога да портрет јесте рефлексија друштвене димензије људског живота.

Фото З.Јовановић

На три нивоа галерије посебу пажњу привлаче аутопортрети: серија слика Саше Марковића Микроба са другим људима у фото - аутомату, Урош Ђурић себе "представља" као рок звезду, са "фендером", Неша Париповић фотографише се у четири позе, Хелнвајн који је себи деформисао лик....)

- Разумевање и тумачење сопственог лика може да се прати, од специфичног интроспекцијског чина, па до деконструкције, или антипортрета, где нестаје физичка препознатљивост. У новим медијским праксама портрет постаје радикално редефинисан - прича Карић.

Фото З.Јовановић

Тако овај историчар уметности истиче да аутопортрет Анице Вучетић, настао као видео рад, наглашава разматрање унутрашњих садржаја:

То је метафора - тврди саговорник, упућујући и на рад Јелене Јуреше "Мира, скица за један портрет", који кроз живот једне особе портретише и њену породицу, али и читаво друштво и историјски тренутак, турбулентна догађања на овдашњим просторима. - Он представља проницање једног у други портрет.

Фото З.Јовановић

МАРКС, ЕНГЕЛС И ПАЛАВИЧИНИ

НА САМОМ улазу у галерију постављени су портрети Маркса и Енгелса, рад Петра Палавичинија (1887-1958).

- Био сам изненађен када сам наишао на тај рељефни медаљон - открива Карић. - У варијетету различитих приступа портрету, овај означава идеолошке садржаје који говоре о времену у ком је настао. Поента целе изложбе је да се представи читав спектар могућих артикулација и тумачења портрета.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације