Култура

У ГАЛЕРИЈИ КУЛТУРНОГ ЦЕНТРА БЕОГРАДА ИЗЛОЖБА: Жене трпе највеће насиље

Миља Краљ

18. 08. 2020. у 18:00

ПРИЗОРИ универзалног страдања, патње и бола човечанства који наизменично бледе и онда наново у кризним, конфликтним и ратним временима израњају из прошлости, појављују се на сликама Симониде Рајчевић. Уз изложбу слика и објеката уметнице и ванредног професора Факултета ликовних уметности, у Ликовној галерији Културног центра Београда, ово је записала Јелена Петровић, теоретичар уметности, истраживач, кустос и професор на факултету у Бечу.

У ГАЛЕРИЈИ КУЛТУРНОГ ЦЕНТРА БЕОГРАДА ИЗЛОЖБА: Жене трпе највеће насиље

Поставка, којом доминирају џиновске руке Бруса Лија и дословно са улаза "грабе" посетиоца, а чине је и платна великих димензија на којима су призори мучеништва из историје уметности у савременој интерпретацији (Ел Греков Исус, са платна "Свето тројство", Каравађови Свети Себастијан и Давид са главом Голијата, Зурбаранов приказ Христа као Божјег јагњета), понела је назив - "Лажни бол".

У претходном циклусу слика "Чудни таласи", ауторка се бавила људском смиреношћу, па се намеће питање како је одатле стигла до бола који је емотивна потка представљених слика.

- Људско превазилажење је можда нешто што повезује ове две изложбе - објашњава, за "Новости", Симонида Рајчевић. - Наративна идеја изложбе "Чудни таласи" био је тај осећај пасивности и беспомоћности појединца у друштву, изложеност и осетљивост тела, као и могућност да се из ових осећања произведе нешто сасвим супротно.

Одрастање у социјализму

ДИРЕКТНОСТ поп културе која је била толико неопходна и топло прихваћена шездесетих, као одмак од друштвеног и политичког понора за генерацију која је желела да мења, нешто је што сам одувек препознавала - критика или представа конзумеризма и коришћење реклама ми није била блиска. То има везе са одрастањем у социјалистичкој земљи - сматра уметница рођена 1974. у Београду, а која је до сада излагала на бројним самосталним и групним изложбама у земљи и иностранству.

Тема бола је нераскидиво везана са насиљем и агресијом, а према мишљењу ове ауторке њима су највише изложени, и највише га трпе у нашој земљи - жене:

- Следе сви остали друштвено означени као слаби, немоћни, сиромашни. Верујем да је тако и другде, само су односи моћи још компликованији.

На питање зашто је бол из наслова лажан, одговара:
- Није бол из наслова лажан - наслов је "Лажни бол". У питању је синтагма. Она овде служи да отвори тему коју предлажем и наведе особу, која је у том тренутку публика, на размишљање о различитим могућностима резоновања у односу на ову синтагму.
Руке Бруса Лија око којих се "врте" призори бола, директна су веза ауторке са поп културом.

- Поп култура је део мог живота и одрастања, битна ми је од детињства - каже уметница. - У одраслом добу је део моје уметничке праксе, како кроз предлошке које користим, тако и стилски, када користим поп естетику да на нешто укажем кроз тај канал, који масовније и директније комуницира са публиком средњег или старијег доба.

О могућим новим значењима мотива преузетих са слика Ел Грека, Каравађа, Зурбанова, на њеним делима, саговорница говори:
- Значења познатих дела на чије делове реферишем су део историје уметности и много научних дела је о томе написано кроз неколико векова. Историја за нас увек има предзнак истине јер је тако учимо и прихватамо. Ако са друге стране покушамо да мислимо о самим делима, а не њиховом тумачењу у било ком периоду, то нам постаје копликовано. Идући уназад стално се сударамо са великом количином историјских података који обликују наше мишљење о периоду настанка дела и животу аутора дела, његових политичких и друштвених позиција.

Како наводи Симонида Рајчевић, уз употребу призора са ових слика познатих аутора, увела је и замену:
- Користила модела савременика, а све то кроз кадрирање руку са ових дела које су у положају мучења или мучитеља - закључује саговорница.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације