Култура

ПОГЛЕД ИСКОСА, АСОЦИЈАЦИЈА ПЕЈЗАЖ: Тања Николајевић Веселинов, Галерија УЛУС, септембар

Дејан Ђорић

08. 09. 2020. у 16:09

ДВОДЕЛНИ наслов изложбе академске сликарке Тање Николајевић Веселинов (Београд, 1959) упућује на две истине. "Била сам овде" саопштава да њен рад није кабинетски, дело не настаје као механичко преношење фотографије, већ на основу истинског доживљаја природе.

ПОГЛЕД ИСКОСА, АСОЦИЈАЦИЈА ПЕЈЗАЖ: Тања Николајевић Веселинов, Галерија УЛУС, септембар

Други део наслова "Видљиво-невидљиво" значи да се сликом нешто открива, утврђује и назначује али исто тако и крије, иначе би сликарство изгубило чар и постало примењена фотографија. Пут од настанка до излагања слике заправо је обрнут, утисак, визија, осећање и идеја на почетку су невидљиви, да би их слика посведочила, учинила видљивим.

Овде је реч о сликарки пејзажне тематике а уметност је довољно дубока и широка да се и посвећеност једној теми па и једном мотиву не може лако исцрпсти. Премда постоје самостално од антике пејзаж и мртва природа сматрани су нижим видом у односу на религиозно и историјско сликарство па су често скрајнути у бочним салама великих европских музеја. Поједини критичари, међутим, не сматрају да је најтеже насликати акт већ пејзаж. У њему се пречесто мењају светлост и боје, тешко га је стога пренети на платно, призор је по правилу панорамски и незгодан за кадрирање, као што многи сликари не могу да раде у природи, на отвореном, нити су ту могуће композиције великог формата.

Тања Николајевић Веселинов успешно решава многе од тих проблема и резултат је изложба слика већег галеријског формата настала у последњих пет година. На њеним делима сусрећу се западни начин сликања пејзажа, са слојевима боје и источни са лавирањем, близак акварелу. Код ње има и цурења боје, dripping-а који је најизразитији у раду Џексона Полока. На више слика оставља да се види белина платна које није подсликано, између осталог и зато да би посматрач био свестан да је реч о слици као асоцијацији, секундарној а не буквалној илузији, подсећању на пејзаж и утиску сликарке а не фактографији и превари ока у духу trompe l'oeil. Није реч о реализму, али ни експресионизму или апстракцији, већ о синтези искустава која посредно делују у позадини њеног сликарства.

Она тежи да формира што оригиналније стваралаштво и у том циљу је сјединила две велике школе сликања, два погледа на свет, супротстављене културе из којих извиру два виђења пејзажа. У позадини њеног рада је солидан сликарски занат и способност да слика реалистички, да верно опонаша природу, али она одлази корак даље ка експресивном изражавању осећања а не (само) података. Од експресије и пастозног сликарства креће даље, према назнакама лирске апстракције, тог најлепшег и најхуманијег вида беспредметног у уметности. Њен пејзаж је асоцијативан, попут сећања на природу, подстицај за оно што се у немачкој естетици назива "уосећавање" (Einfhlung). Реч је о поетским сликама као отисцима доживљаја а не грубом преносу података из стварности.