ЈОШ НЕ СХВАТАМО СВЕ СТРАХОТЕ РАТОВА: Редитељ Борис Лијешевић, о представи "Читач" на сцени Београдског драмског

СУСРЕТ и сукоб послератне генерације са Холокаустом и концентрационим логорима, етичка питања "о исправности" суђења нацистима у послератној Немачкој - тема је романа "Читач" Бернарда Шлинка, по коме је снимљен и истоимени филм у режији Стивена Далдрија (2008), а који је Кејт Винслет донео Оскар за најбољу главну женску улогу.

Фото БДП

Исту причу (у драматизацији Федора Шилија) редитељ Борис Лијешевић поставља пред публику Београдског драмског, 24. октобра, бавећи се као и у другим представама колективним и личним преиспитивањем и "пропитивањем" солидарности, саосећања, кривице и одговорности...

Шлинков роман говори о Другом светском рату. Ви га "везујете" за ратове на овим просторима из деведесетих?

- Ово је важан роман који, између осталог говори, и о покушају нове генерације да се носи са наслеђем ратова и злочина. Да заузме прави став према ратној прошлости, злочинима... А који је прави став? Чини се да је лако. Али то је камен спотицања. Знамо то и ми. Пребројавамо мртве, на којој страни их је више и ко је кривљи. Али не могу да кажем да овај рад везујем за ратове деведесетих. Рад везујем за себе и своје искуство, одрастање са сликама ратова, страховима које представама покушавам да разумем, сагледам из неког угла, прерадим, превазиђем. Осим тога, многа питања из Другог светског рата још увек немају одговоре. Границе нормалног и прихватљивог тада су озбиљно прекорачене. И свет се, сигуран сам, још није опоравио од тога, још није изметаболисао и похранио теме попут Холокауста, логора смрти, истребљења целог једног народа, атомске бомбе. Још увек не можемо да схватимо те страхоте... Историја се мења, ревидира. Снага симбола није у њему самом него у историји која иза симбола стоји. А знакови су поново постали симболи, поново добијају снагу.

РЕДИТЕЉ Борис Лијешевић, Фото П. Милошевић

Колико су и у "мирнодопском" периоду људи склони да очекују опроштај за мање или веће грехе ближњих, релативизују кривицу, проналазе оправдања?

- Између "очекивати" опроштај и "затражити" га велика је разлика. Већ деценијама се уверавам у то колико је тешко затражити опроштај. Иначе би се живело лакше, путовали би по региону без страха да ће нас одати регистарске табле и да ће шофершајбне трпети нечије ратне трауме. Не би се наше покајање условљавало њиховим. Чекамо да други клекну на колена па да се запитамо немамо ли и ми неки трн у оку. Емпатија ће се пробудити тек кад неки "они" признају да су они криви за наше злочине. Не би било овога да није било онога. Колико год да је политика у то уплетена, људи су гинули, убијани, породице су губиле своје синове и ћерке.

"Читач" говори о генерацији која није била сведок зла, али о њему сазнаје из интерпретације старијих. Да ли је њихов став условљен и чињеницом да историју пишу победници, а да су они, по правилу, амнестирани за сопствене злочине?

- Очеви јели грожђе, а синовима трну зуби. Парадокс је да кривицу осећа и извињава се она генерација која није учествовала. Они су чисти, неоптерећени историјом и траумама и лакше увиђају ненормалности. Али ваљда кроз следећу генерацију долази смирај. Млађу генерацију не носе ратне страсти, већ жеља да живе у нормалном свету који није њиховом кривицом отрован. И жеља да вршњаке и суседе не посматра кроз призму злочина. Они желе да пруже руке једни другима и да не понављају трауме својих очева.

"Читач", Фото БДП

Да ли је данас, више него икад, на делу "истина је оно што се договоримо"?

- Шта би сад требало, да ламентирамо како живимо у свету лажи? Свако има право на избор да ли ће живети у свету договорених истина или пак оних истина које не зависе од нечијег договора. Стално се представља да је јадни мали човек изгубљен у свету дубоких држава и да је изманипулисан, искоришћен, израбљен, одбачен... То није истина. Човек није мали и није жртва модерне цивилизације, нити глобалне политике. Човек је слободан. И баш ме брига за договорене лажи које бивају проглашене истинама. Не морам то да слушам и гледам. Нити да учествујем у томе. Истина је истина. Христос каже: "Ја сам пут, истина и живот." Не помиње случајно истину. Живи како хоћеш, много је избора.

Постављате у представи, између осталог, питање да ли је могуће и разумети и осудити. Какав је ваш одговор?

- Ми смо склони да олако заузимамо ставове, да ломимо преко колена, а та тема се не може ни разумети, нити разрешити лако. Главни јунак Михаел Берг припада генерацији младих прогресивних Немаца спремних да суде, кажњавају и стигматизују нацистичку прошлост. Међутим, на оптуженичкој клупи налази Хану, жену са којом је као тинејџер био у великој љубави, а заправо ратног злочинца из злогласног Аушвица. Како да је посматра? Као жену коју је страсно волео или као злочинца? Ако покушава да је разуме, онда избегава друштвену одговорност, а ако је осуђује, изневерава људско биће које је у њој препознао.

Бернард Шлинк, писац романа "Читач" каже да је та дилема заправо судбина немачког народа. Препознајем у томе и нашу ситуацију. Како се поставити пред злочинима свог народа ако познајеш цели контекст? Ако само осуђујеш онда не разумеш, ако само разумеш онда затвараш очи пред злочинима. Да ли је могуће и разумети и осудити?

У чему проналазите свој лични, унутрашњи мир?

- Немам унутрашњи мир и не живим у миру са самим собом. Волео бих да је то тако и да знам да одговорим, али не знам ништа сувисло да кажем о томе. Само живим, из дана у дан, и живот иде. Много ме тога нервира, борим се са незадовољствима, амбицијама, заблудама, мржњом, сујетом, непријатељствима, љубомором, увредама, ружним мислима, у машти се свађам са многим људима, надмећем, страхујем за сутра, за данас, понекад и за јуче. Насмејан сам и ведар, и можда неком делујем као да имам мир. А можда је све то мир.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације