Култура

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: О хранљивој агонији стварања; Тања Крагујевић, Extravaganza

Слађана Илић

20. 10. 2020. у 20:34

Оквир збирке Тање Крагујевић "Екстраваганца" је град. Све се у њему или у вези с њим, дешава, њему се све враћа.

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: О хранљивој агонији стварања; Тања Крагујевић, Extravaganza

Но, сложеност песништва - формална, стилска и тематска - ове песникиње - чине тај оквир флуидним, веома пропустљивим. У њему и из њега лирски субјект са много емпатије размишља о појавностима, очигледностима свакодневице савременог света - о многоликим ратовима, о избеглицама и просјацима, о свему што нам живот очас може приредити и приређује, о растанцима, о налик љубавима. Но, све што припада домену свакодневице у граду - у дневним и ноћним часовима - од жамора на улици, вреве на железничкој станици, до ноћне буке возила градске чистоће, поводи су за веома сложена, важна и емотивно потентна - размишљања и за сензације ствараоца условљене личним и јединственим погледом на свет, на судбине, на језик, речи и песништво, на смрт, на сусрет са другим душама - које су већ тамо - са оне стране.

Свако од тих размишљања у вези с наведеним феноменима у овој збирци песама јесте догађај и откриће - пре свега због лепоте, због асоцијативности и тананости и великог песничког умећа којим је она саздана.

Високоосетљиви лирски субјект посматра увек из тишине. Један од њих с прозора болничке собе гледајући у призор на улици. Дакле, с тог места он види, али не чује, и, као стваралац, јер то јесте несумњиво сваки лирски субјект у овој збирци, осећа жамор језика - његову моћ и значај - у оквирима појавне свакодневице, баш оне у коју је с прозора загледан, али и у себи. На песнички начин испитује порекло тог жамора и оно што он унутар бића производи, а што је заправо оно без чега се не може - со, то јест песма ("Со").

У песми "Имагинаријум суза" лирски субјект заправо образлаже свој стваралачки процес. И док нам говори о томе да прихвата тек звук наслеђен којем даје боју речи, услед бројних призора града у ком је одувек бивао и бива, да чини оно што је за њега духовно најумесније и најуносније, он, у ствари, сведочи о несвесном стварања матерње мелодије.

Прича о стварању, његова магичност, срећа стварања и стварање као извор среће, меморија и постојаност створеног, његова смисленост, посведочени су у песми "Кад дунеш" јер - Кад дунеш у речи. / Латице се растварају. Листају. (...)//Не отпадају. Остају./На петељци бивства./Као у цвасти руже.//Не кажем да су то/острва среће./Али зраче.//Отресу капи олује./Упамте их. И носе...

У песмама које чине ову збирку уочавамо органску спрегу и љубав између бића песника и стварања који су у обрнутој пропорцији с манифестношћу и сензационализмом свакодневице. Стварање је, колико год за песника било агонија љубави, прибежиште:

Хитам кроз умножене низове/стаклених витрина. Пасажа./Ничега. Сем цитата/у мени. Да ослоним се./На оне повишене пулсације/властите упорне воље и крви./Над рукописом остављеним/на столу. Ком вратићу се./По хранљиву агонију љубави/стварања. Што стрпљиво чека./Да буде узвраћена.

О томе како стварање оплемењује јер омогућава ствараоцу да из гносеолошки повлашћене перспективе, чак прозорљиво, сагледава људе, ствари, догађаје, токове и њихова скривена значења и везе, сазнајемо, баш из тренутака када он не пише, јер онда његово биће, и дубоко унутрашње осећање, али и манифестност, говоре заправо о његовој тескоби. Када не пише, стваралац је мање добар, мање праведан, мање сигуран, јер он суверено влада другачијим светом - чија се тачност огледа у архитектури стиха, у разломцима узвишеног и страшног, светом у ком спознаје своју меру спрам неосвојивости неба ("Када не пишем") у које ја вазда загледан, јер зна да је потребан - у процесу стварања у којем присваја и бива присвајан од свега што именује. То именовање у игри исказивања његова је моћ - која има виши смисао јер је у ствари хранитељска и јер је израз наде ("Важно").

Сведоци испуњења песникињине наде не можемо бити у потпуности, јер је за ову, као и за друге њене књиге, рано да се нађу на полицама антикварница међу заборављеним, а сјајним књигама, али сасвим поуздано тврдимо да нема антологичара који над многим њеним песмама и данас, и било када, неће осетити било и рећи - то је то!