ОЛГА ТОКАРЧУК - КРХКИ ЉУДИ: Од рођења се привикавамо на мртвило

НАЈПРЕ одскочи кофер - складно, меко атерира на метални подест, његова равна стопалца клапсају по поду.

Александар М. Лукић "Н95" Галерија “Сингидунум “

За кофером силазим ја, Нина Шубур, ја свака која приповедам, и коначно она - Ана Ин.

Кофер каска и углављује јој се тачно под руку. Ана Ин га благо гурне и излазимо заједно.

- Нешто није како треба - каже Ана Ин.

Зауставља се и вади из џепа трепераву слику; то је мапа путовања. Призор који видимо пред собом упоређује са сликом на идентификационој картици; не мораш бити мајстор у игри "Пронађи десет детаља који две слике чине неједнаким" па да приметиш разлику. Крај покретних степеница које воде навише, ка лифтовима, нема црвеног ваљка с натписом "смеће". Ана Ин неодлучно застаје; кофер чучне. На крају и Ана Ин седне на под, обгрли колена и чека. За њом и ја, који метар даље, стојим крај зида. Ништа не питам, али немир осећам. Не допада ми се овај поход.

Отишле смо из куће у јеку припрема за празнике, оставиле хрпицу посутог брашна, у њему жута ока јаја. С неколико покрета руком већ би се израдило тесто. Пребациле смо преко кревета парадну одећу, свечане хаљине, отворене кармине, пуфницу уроњену у пудер. На телевизији се емитовао филм - нисмо погледале крај. Рачуни на столу, непотписани, неплаћени. Листићи чаја у чајнику, вода тек скинута с ватре, врућа, пуши се - сад се сигурно хлади, разочарана. Јер Ана Ин на један мах пребледе, климну главом, ослушну, као да би још више да отвори уши. Баш тако је рекла: "Отвори уши." Шта да чујеш, шта? - питала сам. У најбољу хаљину обучена, украшена најбољим накитом. Узела је са собом све амајлије, нашминкала се. Најзад и мапа, тај холограм, не знам откуда јој то.

Крај нас пролазе ужурбани путници, нико не обраћа пажњу на две жене. Свако ординира у свом времену - претплаћени на различите садржаје - једни само пројуре и лица им се слију у нечитку пантљику, други се вуку, бестидно откривајући детаље своје физиономије. И баш њих Ана Ин посматра из доњег ракурса, као дете. Знам, воли она да гледа људе. Крхки су и живе веома кратко, тек што нешто науче, већ забораве; једва укаче смисао, а већ их стигне деменција. Пролазе крај ње равнодушно, навикла се; можда је не виде док тако чучи поред зида. Гужва је. Носе торбе и цегере, враћају се из набавке. Њихове мисли их за корак претичу, нижу се по ставкама, по листама за куповину и списком задатака; облачићи текста у стриповима.

Сунчани зраци не допиру у дубину града, с годинама, с градњом све виших спратова, појачава се и алергија на сунце. Замењују их беле и шарене неонске лампе. Зато су нам овде свима безбојна лица, тетовирана светлом које секу сенке посвемашњих скела. Сенка помно скенира наша тела, једном ће нам коначно поставити дијагнозу.
Између електричних водова висе велике баштенске платформе, које локални вртлари транспортују на точкићима и инсталирају у ваздуху. Размештају их као тезге, и људи се око њих сабирају - приступачна је цена за коју могу опрезно да шетају по металним стазама не газећи зеленило. Деца се возе бициклима по косинама, обезбеђују их дугачке руке жичародадиља.

Напослетку - ето је! Видимо спремача у смешној капици са антеном, личи на мрава. Поставља црвену канту за смеће тачно на месту које је предвиђено сликом. Чистач потом нестаје пребирајући разиграним точкићима. Ана Ин приликом сваке смене лифтова користи ту светлуцаву мапу да би се уверила у то да је право време и право место.

- Куда ми то идемо, какав је ово поход? - питам је, питам Ану Ин.
Она, међутим, слеже раменима.
- Ништа не брини - каже. - Видећеш.

О да, знам ја те одговоре. Увек ради шта хоће, никоме се не правда, навикла сам. Једино ми преостаје да идем неколико корака иза ње, за мене је пребрза; да гледам њену витку фигуру, њену косу уплетену у бројне плетенице. Видим како мимоилази људе. Отварам јој врата, да не би ништа додиривала, доста ми је гунђања капија, бојажљивих чаша, гелендера који се нагло протежу и зевају. Чак би и карта за повезану вожњу лифтовима рекла нешто чим је она додирне.

Сад је добро, једна слика се поклапа с другом, холограм још јаче трепери, кикоће се и на свој начин радује због тог подударања светова, као да га је сам створио. Ана Ин, чим нешто дотакне, чим своје прекрасне дланове задржи на нечему - додиром оживљава. Сваки предмет. Боље да ништа не додирује, ионако већ имамо довољно невоље с кофером. Чим нешто добије какву-такву свест, одмах високо о себи почиње да мисли. Тако је то.

Неко као Ана Ин, Ин Ана, види све живо; жив је сваки зупчаник, свака мајушна ствар; само ми, мањи, то не видимо. Нама се такво гледање дешава с времена на време и лако оде у заборав; због тога смо смртни. Од рођења се привикавамо на мртвило. Кад бисмо умели да видимо свет као жив, од почетка до краја, не бисмо умирали, чак и кад бисмо то силно желели.

(Одломак из романа "Ана Ин силази у Доњи свет", издавач "Службени гласник", превод Милица Маркић)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације