Култура

КРИТИКА (ПОСТ)МОДЕРНЕ: 58. Октобарски салон, Културни центар Лесковац

Дејан Ђорић

27. 10. 2020. у 15:00

СЛИКАР и цртач Зоран Круљ (Титоград, 1957) скренуо је пажњу јавности на себе. Добио је Другу награду на једној од најстаријих групних изложби.

КРИТИКА (ПОСТ)МОДЕРНЕ: 58. Октобарски салон, Културни центар Лесковац

Поуздан је то знак да лесковачки кустоси нису потпали под погубан утицај београдске сцене који се шири на већину државних галерија и музеја. Тако су од Вршца и Смедерева до Крушевца, Чачка и Шапца водеће уметничке институције срамно постале само локални одраз онога што се збива у главном граду. Претвориле су се у машине за стални откуп најчешће радова београдских уметника, а сликари попут Круља немају шта да траже у сопственој средини. Од велике је важности одржавање изванпрестоничке сцене у време када се затиру такве вредности. Годишњи откупи уметничких дела Министарства културе иду увек истим уметницима. Галерије не траже дела уметника из својих средина, али Мрђан Бајић има и по пет откупа у једној години. Томе се стало сада на пут само у Градској галерији "Милан Туцовић" у Пожеги, коју води истакнути критичар Драган Јовановић Данилов. У време када је најстарији Октобарски ликовни салон у Шапцу бесрамном одлуком нове директорке затворен за ликовну уметност, излажући искључиво визуелни отпад, радује да је у Лесковцу задржана старија и суштаственија излагачка концепција.

Зоран Круљ, лесковачки уметника, прави је избор. Реч је о значајном сликару, који у последње време доживљава велики успон у свету галерија, колекционара и ликовних колонија. Сада је потпуно сазрео као стваралац, премда је и раније веома квалитетно сликао. Доспео је у прве редове пре свега мајстора фантастичне фигурације. Владајући вешто реалистичким и ирационалним изразом, Круљ је сада међу најсвежијим појавама на ликовној сцени, самим тим што је створио оригиналну синтезу поетика претходника, надградивши их пре свега чистом ликовношћу. Зоран Тоскић, зналац уметности и колекционар, приметио је да код Круља има утицаја Миће Поповића, Дада Ђурића и Воја Станића. Није само реч о најбољим узорима, већ о чињеници да је сада скоро све већ насликано и да је штафелајном сликару изванредно тешко. Текст излази из текста, а слика из слике, па уосталом ни Мића Поповић не би био ништа без Рибере, Дадо без Боша и Шејке, као што је и највећи шахиста Боби Фишер био само генијални еклектичар. Борхес, једна од најважнијих појава у књижевности 20. века је сав од својих узора, а и Гете је рекао: "Одузмите ми позајмице и од мене не остаје ништа".

Зоран Круљ је платио своје дугове сјајним и смелим видом сликања, изразивши свој ликовни свет духовито заснованом критиком савремене цивилизације. Његов нови опус није само уметнички изражајан, нити је он успео да пронађе место у густо испуњеној области уметности, у којој су се населили толики великани. Круљ је сада нека врста контрареволуционара, сликара који има моралну одговорност, критичара негативитета савременог света.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације