У ПАТРИЈАРХАТУ НЕМА СКЛАДА: Димитрије Коканов, уочи премијере комада "Боли коло"

МАЛО ко се у новије време тако брзо и чврсто позиционирао на позоришној сцени као драматург, писац и сценариста Димитрије Коканов. Између Михизове награде за драмско стваралаштво која се углавном додељује младим писцима и овогодишње Стеријине (за најбољу савремену драму) прошле су само три године.

Представа "Боли коло" / Фото Промо

Коканов, иначе стални драматург Атељеа 212, већ је многим представама дао свој печат ("Урнебесна тама", "Лисистрата", " Натан Мудри", "Ливада пуна таме"), коаутор је пројекта "Лоунли планет", а и један од сценариста тв серије "Јутро ће променити све"... С редитељком Јованом Томић већ је сарађивао у неколико представа, тако да ће се 5. новембра (после "Кретања") у њеној режији на сцени ужичког Народног позоришта појавити и други комад Коканова, интригантног назива "Боли коло". У поднаслову је "народна љубавна игра", а у средишту приче два љубавна пара.

Већ сам назив, по речима редитељке, "назначава да је однос четири лика плесна, емотивна, ритуална партитура односа, чиме се отвара још једно поље тумачења - укорењеност мачизма и конзервативизма у нашем културном, политичком, друштвеном, историјском наслеђу". Писац пак у најави премијере појашњава да је то текст о насиљу над женама које се неретко третира као регуларна фолклорна пракса патријархата...

* Проналазите сличност између бола и кола (чак се и римују), у коме коло није само одредница за фолклорну игру, него и асоцијација на све веће насиље над женама. Неки би рекли да је та патријархална игра слика мушко-женског склада и "уједначеног" корака?

- Патријархат никако не смемо називати складом. Реч је о традицији која подразумева доминантност мушкарца. А успостављање позиције моћи над неким никад не бих означио као склад. Реч је о култури дивљења мушкарцу и његовој вештини да се одржи на позицији моћи - истиче Димитрије Коканов. - У времену у коме живимо постали смо сведоци свакодневног насиља над женама. Одатле је дошла идеја да се бавим релацијама традиције и бола који она подразумева у животу савременог човека, јер у себи задржава патријархат и фиксне расподеле моћи. Бол о коме говоримо долази управо из несклада.

Димитрије Коканов / Фото Ана Мандић

* Зашто баш у колу препознајете контролу, надзор, казну?

- Коло ми је било занимљиво као народна игра, као форма плесне игре и као плесни модел који комуницира традиционално наслеђе, па самим тим и одређене улоге. Занимљиво је да у појединим фолклорним играма заиста можемо да учитавамо и анализирамо врсте женског и мушког кретања, позицију и улогу у појединим наративима који уписују у себе те игре. Међутим, овде је више реч о традиционалним облицима каналисања осећања љубоморе у патријархату, унутар заједнице која почива на релацијама спровођења моћи. Разни су примери кажњавања жене која је означена као неверна у таквим друштвима: одсецање носа, затварање, батинање, скидање многобројних прстенова са врата који доводе до гушења, спаљивање....

* Како подносите нужност физичке дистанце међу људима?

- Дистанцу и осамљивање не подносим. Трудим се да поштујем све мере како бих заштитио себе и друге, али као и већина људи имам одређене емоционалне проблеме у прихватању идеје о укидању различитих видова блискости. Баш као што сам ја то урадио у тексту, тако је редитељка Јована Томић појам кола третирала изван поступка илустрације фолклорне игре, прихватила га је као место реферисања на традиционалне моделе живота, као метафору ланца и цикличност, као могућност за откривање шта су то нове социјалне кореографије патријархата које имају своје далеко и дубинско утемљење у прошлости људске заједнице.

* Иако сте стални драматург Атељеа 212 , нисте се везали за то "ухлебљење" већ увелико градите сопствену каријеру?

- Наше школе драматургије заправо су школе драмског писања и сценаристике. Студенти драматургије заиста ураде одређени број драмских текстова и филмских сценарија, а ретко, или никад, дођу у ситуацију да се развијају унутар поља драматуршких пракси рада. Мене је, пре свега, занимао рад на стварању позоришних представа, а после и учење и истраживање у ширем пољу извођачких уметничких пракси. Али, свакако, да је мој рад у Атељеу 212 нешто што ме као драматурга највише окупира.

* У прилици сте да читате текстове који стижу у позориште. Има ли тема које посебно доминирају?

- Теме су заиста различите, од обрада свакодневних вести и догађања, преко еколошких тема, класних, родних, економских питања, преко идеолошког промишљања, технологије, преиспитивања грађанских модела живота и друго. Када говоримо о домаћем драмском тексту, реч је о заиста виталном сегменту нашег позоришног живота и чини ми се да у Атељеу 212 покушавамо да учинимо макар један део скупа, који чини савремени домаћи текст видљивим.

Препоручујемо

Србија

0 0

НОВА ПРЕДСТАВА У НАРОДНОМ ПОЗОРИШТУ У УЖИЦУ: Балканске “традиције страсти”

09. 10. 2020. у 14:13

Култура

0 2

ПРЕМИЈЕРНИ „РАДИО ШАБАЦ“ Вечерас прво извођење документарне представе о некада чувеној станици

23. 10. 2020. у 14:22

Србија

0 0

КИШЕ УМЕСТО КОРОНЕ ЗАТВОРИЛЕ ЗРЕЊАНИНСКИ ТЕАТАР: У позоришту "Тоша Јовановић" прекидају извођење представа на великој сцени

28. 10. 2020. у 15:08

Култура

0 1

ТЕАТАР "ВУК": Премијерна обнова „Ајнштајнове издаје“

27. 10. 2020. у 16:25

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације