АМИН МАЛУФ - ОБЛИКОВАЊЕ СВЕТА: Идеологија која је надмоћна и која поставља стандарде заснива се на проклетом егоизму појединаца
У СУМРАК XX века речено је да ће свет одсад бити обележен "сукобом између цивилизација", а нарочито између религија.
Колико год било жалосно, то предсказање није демантовано чињеницама. Оно у чему су се грдно преварили јесте претпоставка да ће тај clash између различитих културних подручја ојачати кохезију унутар сваког од њих. Али догодило се супротно.
Данашње човечанство не карактерише склоност ка прегруписавању у веома велике целине, већ склоност ка уситњавању, фрагментацији, често кроз насиље и озлојеђеност. Што се очигледно потврђује у случају арапско-муслиманског света, који као да је на себе преузео улогу да увећа до апсурда све недостатке нашег времена. Премда између њега и остатка планете непрестано расте презир, најгори раздори се догађају у његовом окриљу, о чему сведоче безбројни крвави сукоби који су се одвијали последњих деценија, од Авганистана до Малија, преко Либана, Сирије, Ирака, Либије, Јемена, Судана, Нигерије или Сомалије.
Ово је несумњиво екстреман случај. Не видимо исте нивое цепања у другим "цивилизацијским областима". Али тенденција ка фрагментацији и трибализацији може се установити свуда. Запажамо је у америчком друштву, што је неке малициозне људе навело да говоре о "Разједињеним Државама". Примећујемо је у Европској унији, која је уздрмана "дезертерством" Велике Британије, као и кризама и напетостима повезаним са миграцијама.
Нарочито је упадљива у неким великим и старим земљама континента, вековима стабилног јединства, које су некада имале највеће империје, а данас се морају суочити - у Каталонији, Шкотској и другде - са снажним и одлучним сепаратистичким покретима. Не заборавимо бивши Совјетски Савез и остале некадашње комунистичке земље Источне Европе, које су приликом пада Берлинског зида чиниле девет држава, а којих данас има двадесет девет...
За ова разна уситњавања сигурно не постоји једноставно и јединствено објашњење. Па ипак, изван локалних специфичности могу се открити слични подстицаји, очигледно повезани са "духом времена". Нарочито ми се чини да у сваком од наших друштава, као и на нивоу читавог човечанства, постоји све више и више фактора који фрагментирају, а све мање и мање фактора који цементирају. Оно што додатно погоршава овај тренд јесте то што је данашњи свет испуњен "лажним цементима" за које, попут религиозне припадности, тврде да уједињују људе, док они у стварности играју обрнуту улогу.
Као увод у своје размишљање о томе шта се догодило са људском солидарношћу, морам споменути ову идеју која има пресудан утицај на менталитете наших савременика, иако потиче из Енглеске XVIII века, а према којој би свака особа требало да дела према сопственим интересима, пошто збир свих тих себичности нужно доноси корист целоме друштву; као да нека "невидљива рука" посредује попут провиђења да усклади све наше делатности - суптилна, сложена и мистериозна операција коју јавне власти не би биле способне да изведу, и у коју би боље било да се не мешају, јер би њихова интервенција закомпликовала ствари уместо да их олакша.
Формулисана у једном делу Адама Смита, објављеном 1776. године, ова идеја је поново постала изузетно актуелна од краја седамдесетих година, и знатно утиче на ставове наших савременика. Можемо претпоставити њене политичке импликације и њену привлачност за све оне који немају поверење у улогу државе као регулатора економије и прерасподеле богатства; стога није изненађујуће да су је усвојили заговорници конзервативних револуција тачеровског или регановског типа и да су у њој видели основу своје визије света.
***
Прописи Адама Смита доприносе данас, чак и више него у прошлости, обликовању нашег света. И не само што се тиче улоге државе у економском животу: веровање у "невидљиву руку" има последице и у многим другим областима.
Лако је разумети, на пример, да они који немају поверења у своју сопствену владу гаје још веће неповерење према међународним инстанцама. На делу је исто стање духа. Ако не желимо да јавна власт интервенише у економском животу нације, нећемо хтети, a fortiori, ни да неки наднационални ауторитет издаје директиве. Ако судимо да у сопственој земљи има "превише владе", нормално је да зазиремо од свега што личи на "глобалну владу", попут Уједињених нација; или, у случају Европе, на "континенталну владу" попут оне која заседа у Бриселу.
На исти начин, показаћемо се спонтано сумњичави према Касандрама које проричу глобалне катастрофе и захтевају, како бисмо им се одупрли, активну солидарност која надилази национални оквир. Премда не желим да се овде задржавам на дебати о клими, чини ми се корисним да нагласим да скептицизам у овој области потиче из сличног стања духа. Они који су непријатељски расположени према било каквом глобалном управљању приклониће се аргументима који износе сумње у реалност климатског загревања и одговорност људских активности у тим поремећајима. Супротно томе, они који имају поверења у међународна тела биће склони да верују у најалармантније бројке.
Пошто сам нагласио отпорност и запањујућу дуговечност доктрине коју је надахнуо Адам Смит, морам додати да њена способност да изађе као победница из дуела са марксизмом не значи да она представља адекватан одговор на изазове које поставља свет данашњице.
И је ли довољно да у односима међу нацијама свака од њих поступа у складу са сопственим интересима, сопственим амбицијама, како бисмо видели да читаво човечанство напредује ка миру и просперитету? И овде би одговор требало да буде негативан. Али грађани који зазиру од "уплитања" властите државе у њихове послове још више зазиру од било чега што наликује на глобалну или наднационалну управу.
Ако инсистирам на овим чињеницама, то је зато што ми се чини несхватљивим да се у нашем глобализованом свету, где се слике, алати, идеје, као и зла и немири шире брзином светлости, идеологија која је надмоћна и која поставља стандарде заснива на проклетом егоизму појединаца и њихових "племена" - нација, етничких група, заједница свих врста.
(Одломци из књиге "Бродолом цивилизација", издавач "Лагуна", превод Весна Цакељић)
ДНЕВНИК СТЕПИНЦА ЗАГРЕБ КРИЈЕ ДЕЦЕНИЈАМА: Интервју - Проф. др Предраг Илић, аутор тротомне студије о злочинима у НДХ
О НЕКАДАШЊЕМ загребачком надбискупу Алојзију Степинцу (Брезарић, 1898 - Крашић, 1960) и његовој улози у Независној Држави Хрватској током Другог светског рата, објављен је у Републици Хрватској огроман број историографских и хагиографских књига, зборника радова, фељтона, чланака, али не и његов дневник у пет књига, који је водио од 30. маја 1934. до 13. фебруара 1945. године.
15. 12. 2024. у 13:55
ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије "немогућа мисија" у квалификацијама за Светско првенство?
Фудбалска репрезентација Србије играће у групи К са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором у оквиру квалификација за Светско првенство 2026. али је селекција "горди албиона" нешто што ће представљати највећи проблем изабраницима Драгана Стојковића Пиксија. Не само због квалитета, већ и због нечег другог.
14. 12. 2024. у 13:16
БИЛА САМ ТРУДНА, А ОН ЈЕ БИО ГРУБ: Камера забележила Нолетову и Јецину свађу - снимак изненадио све
НОВАК и Јелена Ђоковић у емотивној вези су од 18. године, што значи да су пола живота провели заједно. Важе за један од најскладнијих парова, али и код њих се дешавају несугласице.
15. 12. 2024. у 12:00
Коментари (0)