ИН МЕМОРИАМ, ОДЛАЗАК ТИХОГ ПОДВИЖНИКА: Професор Иво Тартаља (1930-2020)

ЧИНИ се да основну перспективу из које можемо посматрати научну делатност професора Иве Тартаље ништа не обликује боље од ових речи њему тако драгог Ериха Ауербаха, из огледа "Филологија светске књижевности": "Истраживање стварности света засновано на научним методама чини садржај нашег живота; оно је, да тако кажемо, наш мит; јер ми не поседујемо неки други мит који би био од општег значаја.

Фото В. Данилов

У склопу стварности света историја је оно што нас се најнепосредније дотиче, што нас најдубље занима и највише доприноси стварању наше свести о нама самима. Јер она је једини предмет у којем и са којим људи сасвим непосредно ступају пред нас. Под предметом историје овде се не схвата само оно што је прошло, него непрестано кретање и догађање уопште, с тим што је у то укључена и одговарајућа садашњост".

А да је, којим случајем, Ауербах био у прилици да види књигу "Песма о песми" Иве Тартаље, објављену 2013. године, могао би у њој да види непосредно оваплоћење начела за које се залагао, будући да у овој књизи, анализирајући тако често помињане тзв. песме о песништву, Тартаља, очигледно као заговорник Гетеовог схватања светске књижевности, полази од антике (Хомер, Аристофан) и, преко Шекспира, стиже и до нашег времена и бави се делима и оних наших савременика који већ имају статус неспорних класика (Пруст и Борхес, од страних, а Змај, Дучић, Андрић, Десанка Максимовић, Бранко Миљковић, од наших писаца), али и делима оних писаца који су, можда само засада, изван тог поља (Момо Капор, Драгиша Калезић, Драгомир Брајковић, Драгослав Дедовић).

Фото архива

Можда је и само овај детаљ довољан да стекнемо слику о томе како је Иво Тартаља приступао задацима у склопу филолошке науке, иако ћемо потпунију слику о том раду имати тек онда кад узмемо у обзир и Тартаљино ангажовање на проучавању традиције естетичке мисли код Срба ("Ђуре Даничића лекције из естетике"), његов рад на приређивању и објављивању тако важних проучавалаца српске књижевности, као што су Љубомир Недић и Богдан Поповић и кад, коначно, имамо у виду чињеницу да је управо Иво Тартаља написао најбољу књигу о Иви Андрићу ("Приповедачева естетика", 1979) и да је, као дугогодишњи предавач теорије књижевности на Филолошком факултету, написао уџбеник "Теорија књижевности" (1998). Иако се чини да се кретао у различитим правцима, Иво Тартаља је увек умео да пронађе оно што је уистину важно. Знајући врло добро колико је један од наших најбољих критичара али и теоретичара књижевности, Љубомир Недић био погрешно тумачен, Тартаља је, приређујући Недићеву књигу за серију "Српска књижевна критика", 1977, у предговору на потпуно нов начин осветлио место и улогу овог критичара и теоретичара књижевности, видећи у њему зачетника модерне књижевне мисли код Срба. Из сличне перспективе је приступао и Недићевом ученику Богдану Поповићу, приређујући три књиге у оквиру Сабраних дела овог великана српске филологије, али приређујући и књигу Војина Ракића "Богдан Поповић из разговора давних". Приређивачке послове је Иво Тартаља радио са оном врстом скрупулозности без које овакви послови немају правог смисла. А основни предуслов за успех у овим пословима је била много пута потврђена Тартаљина добра упућеност у готово сва књижевноисторијска питања.

Фото архива

Ако пак треба тражити дело у коме је Иво Тартаља демонстрирао све своје потенцијале и сва подручја својих разноликих знања, онда је то, нема сумње, књига "Приповедачева естетика", у поднаслову непретенциозно одређена само као "прилог познавању Андрићеве поетике".

Дозвољавајући читаоцу да јасно распозна и књижевно-теоријску подлогу на коју је студија о Андрићу постављена (а ту подлогу, посебно кад су у питању, примера ради, проблеми везани за алегорију, обликују сазнања настајала у распону од антике од наших дана), једнако као што Тартаља свом читаоцу нуди и низ релевантних књижевно-историјских увида, Тартаља посебну пажњу посвећује и укључивању Андрићеве уметности приповедања и у оквире "западно-источног дивана" и у могуће паралеле са књижевним светом Томаса Мана. А колико је опет Иво Тартаља свој поглед усмеравао на подручја која су измицала пажњи других проучавалаца показује поглавље "Семантика имена". Бавећи се именима јунака у "Проклетој авлији" и везом између тих имена и јунаковог карактера и судбине, Тартаља је настојао да покаже како ни најситнија појединост у делима великих писаца није остављена без дубље везе са целином дела. И управо оваква поглавља и овакви детаљи показују сву вредност Тартаљиних тумачења српске књижевности и омогућавају нам да видимо да се са одласком Иве Тартаље затворила једна велика страница историје српске науке о књижевности.

Страница коју је, током деценија, исписивао један тихи подвижник који је увек у први план стављао оно што му је било најважније: узвишеност предмета коме одано служи!

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације