ГРАНИЦЕ СЛОБОДЕ: Доба "културе отказивања" и "културног канцера"

ЗАДАТАК културе и уметности је да буду и провокативни, да заинтригирају, каткад да згрозе, помере границе.

Фото ЕПА

Многи уметници су због тога испаштали кроз историју, своје слободне визије чак и плаћали главом, али се није очекивало да због тога трпе знатне последице и у 21. веку. У свету је данас чак на делу својеврсна аутоцензура и политички коректна комуникација с артистичким конзументима, нека врста стваралачког спутавања која иде регресивном скалом. До те мере, да су створени нови изрази, "култура отказивања", и америчка изведеница у игри речи експлицитнијег значења "културни канцер".

Присетимо се Мишела Журнијака, који се у субверзивном перформансу "Миса" крајем шездесетих преоблачио у фратра и на крају представе нудио посматрачима кобасице направљене од сопствене крви. Или америчког уметника Криса Бардена који је протестујући против рата у Вијетнаму, 1971, у перформансу "Пуцањ" тражио од свог пријатеља да га гађа метком у руку. Иако је очекивао да буде само окрзнут, озбиљно је повређен, био је и у болници, а снимак су откупили МоМА и Музеј америчке уметности "Витни" у Њујорку.

Француска уметница италијанског порекла Ђина Пане је носећи букет црвених ружа прскала своју крв по белој хаљини. Провокације, самоизолација, ускраћивање, повређивање, приказивање измета, насиље, голотиња, само су део радикалних уметничких израза. Неки мисле да када су толико слободни да то реално раде себи, могу у преносном значењу да чине и другима.

Фото ЕПА

Ако су уметници, који су у другој половини прошлог века добро продрмали конвенционално друштво, добијали оштре критике, њихов рад био омаловажаван, а понекад их у свему спречавала и полиција, данас ризикују јер им је живот угрожен због оних који се не слажу с тим што они раде, а потпадају и под нови феномен општег изопштавања, због чега се у свету брзог протока информација понекад и сами устручавају провокација.

О чему се заправо ради? "Култура отказивања" је израз за одбацивање одређених "проблематичних" људи, уметника, група или заједница из јавности, са друштвених мрежа, из културних и образовних институција. Апроксимативни суд за то је "огорчење јавности". С тим у вези појавио се и "културни канцер" када ови људи шире идеју или мишљење ком се сви враћају без икаквог разлога, осим што су то чули од некога за кога сматрају да је важан и утицајан. Све то поприма обрисе јавног линча, који многи желе да избегну јер негативна популарност није у моди.

Недавно су четири велика светска музеја, у Вашингтону, Лодону, Бостону и Хјустону, заједнички одлучила да "одложе" изложбу америчког уметника из 20. века Филипа Гастона јер су на његовим сликама представљени припадници Кју-клукс-клана. Због хомофобних и антитрансродних ставова, списатељици Џоане Ролинг из неких рафова уклањају њеног "Харија Потера. "Због оптужби за антисемитизам изопштен је и потпуно скрајнут француски глумац Дједоне. Многа осећања повредио је цртеж бебе са секиром у глави на изложби андерграунд стрипа у Старој капетанији у Земуну.

На друштвеним мрежама почели су да избегавају и америчку певачицу и глумицу Аријану Гранде, која је претходно достигла више од 200 милиона следбеника на "Инстаграму", на другом месту у свету иза фудбалера Кристијана Роналда. Оптужују је да је из жеље за популарношћу прибегла "блекфишингу", односно промени боје коже из беле ка црној, у обрнутом процесу од оног који је некада чинио Мајкл Џексон.

Да ли нацистичког официра у позоришној представи може да представља црнац, имају ли мушкарци право да плачу, могу ли талибани да буду визуелно заступљени у уметничком пројекту, сме ли да се прикаже фотографија са запаљеном цигаретом, може ли се шалити с инвалидитетом, дечјом интелигенцијом, мачизмом, претераним феминизмом? То су само нека од питања која често у данашњем друштву добијају негативне одговоре.

У свету у ком расте мржња међу заједницама, где доминирају екстремна мишљења, има доста простора за сатиру, али она истовремено постаје предмет физичке претње. Уметници су прикљештени између личног израза с једне стране и националних, моралних и верских осећања с друге.

То за собом данас повлачи нову серију питања, да ли је уметност слободна, је ли ово крај артистичке слободе и има ли, ипак, граница докле уметност може да иде? Они који мисле да их нема, кажу да ће уметност живети, а живот умрети. Други ће вас подсетити да је Ниче рекао да нам је уметност потребна да не бисмо пропали од истине.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације