РОМАН ЈЕ МОЈ ЈЕДИНИ СПАС ОД ВЕЛИКЕ ТУГЕ: Ђорђе Сибиновић после смрти Горана Паскаљевића написао књигу "Плач мачке божије"

ДУГОГОДИШЊА сарадња и пријатељство редитеља Горана Паскаљевића и писца Ђорђа Сибиновића почело је филмом "Буре барута", а заједно су написали сценарио за "Мачји крик", који нису стигли да сниме.

Сибиновић са Паскаљевићем током припрема за филм / Фото Приватна архива

Претекла их је Паскаљевићева смрт. А, уместо филма у наредним месецима изаћи ће Сибиновићев роман "Плач мачке божије", који је почео да пише исте вечери кад је његов пријатељ преминуо. Завршио га је за само 14 дана.

- Вест о Горановој смрти ме је скрхала - каже Сибиновић, за "Новости". - Једини начин да издржим притисак дубоког бола и огромне празнине био је да једним делом стварности наставим оно што смо радили заједно: да сједињујемо живот и уметност и да од једињења иза којег је стајао Горанов неограничени сензибилитет безграничне емотивности и мој афинитет језичко-литерарне отворености за ведру несагласност света и текста, правимо незаборавне садржаје људскости и артефаката. Тада сам знао да је роман мој једини спас од велике туге.

Роман је назвао "Плач мачке божије" зато што се болест о којој су намеравали да сниме филм зове синдром мачијег плача.

- За болест "синдром мачијег плача" и Горан и ја сазнали смо када смо пронашли "јунаке" нашег филма - говори нам. - Дете се рађа са недостатком кратког крака петог хромозома и као последицу има тешке поремећаје. Не може да хода и не може да говори. Пузи и мјауче као маче. Отуда и назив синдрома. У Србији само двоје деце болује од те болести. Време које сам провео уз болесну девојчицу и дубина емоције коју сам осећао у њеном загрљају дали су наслов мом роману.

Паскаљевић и Сибиновић емотивно су се везали за оболелу девојчицу и њену малену породицу. Покушали су да помогну њеном деди да добије старатељство, обилазили манастире у којима бораве болесна деца...

- Помешали смо живот и уметност - објашњава Сибиновић. - Горан је умро и питање је да ли ће филм икада бити снимљен. Причу о девојчици, али и о томе како смо припремали филм, испричао сам у свом роману.

Иако је радња књиге заснована на стварним догађајима, Сибиновић каже да је написао бајку.

- Да знам нешто још бајковитије од бајке, назвао бих роман тим именом - говори нам. - Горан је желео да сними још један филм о болесној девојчици и да филмском метафором апострофира упадљиву друштвену атрофију у односу на различитост као реални друштвени садржај, да укаже на окошталу и стереотипну позицију неприхватања различитости као друштвене шансе за увећање емпатије уместо за конфликте и заустављање развоја. Реална животна прича о којој смо написали сценарио трајала је паралелно са нашим намерама да тематизујемо Горанове намере. Упознали смо стварне људе, отпочели дружење са њима, спријатељили се, учествовали у конкретним акцијама везаним за болесну девојчицу, отргли од живота сценаристички оквир филмске приче, створили све услове за снимање дивног филма.

Сибиновић каже да се девојчицин деда у међувремену разболео, да је и он био тешко болестан:

- Горан нам је помагао, одвео нас у болницу. Тај човек је оперисан и скоро да је умро, ја сам имао тешку операцију и једва сам преживео. Ми смо били много болесни, а он је био здрав. Горан све време брине о нама и на крају он умире. Као најздравији од нас. Све је стало када нас је он напустио. А живот тог филма и даље траје. Зато је све то једна велика бајка. Да, написао сам бајку из овог времена, бајку за одрасле.

Паскаљевић је често јавно говорио о том филму.

- Сценарио је завршен у време када је Горан био здравији од свих нас. Добили смо подршку Филмског центра Србије. Похваљени смо на конкурсу на којем смо били запажени управо по оригиналности сценарија. Горан је говорио да осећа велику радост у сусрет снимању тог филма и да му се на неки чудан начин враћа енергија какву је осећао у својим најбољим данима редитељског опуса. Тако је и изгледао док је причао о том филму: са ужареним погледом, повишеног тонуса и нескривене спремности да "без одлагања крене на сет".

Сибиновић каже да је Паскаљевић добри дух његовог романа:

- Роман отвара легенда, наставља поетизована животна драма, пресеца је пресна реалност потраге уметника за темом новог дела, а развија је сједињење разиграних извора који се јединствено уливају у језик као велику и моћну кућу ефектне и универзалне транскрипције у оно у шта верују они који верују у бајке. Роман се завршава исто као што и почиње, легендом. Легендом о Горану Паскаљевићу.

Паскаљевића Сибиновић памти као јунака из бајке:

- Памтим га као великог човека који је са лакоћом успевао да увек и у свакој прилици буде и упркос свему, остане тако обичан човек. Да нас прими у своју близину и покаже нам да бити славан не значи ништа, а да бити човек, значи све.

ПРОТЕСТ ПРОТИВ "ЂАВОЛОВЕ ГОДИНЕ"

- АКО будем онакав каквог је Горан желео поред себе, дакле, миран, стрпљив и разборит, роман ће бити објављен за његов рођендан у априлу следеће године - каже Сибиновић (на слици). - У то не верујем. Свако чини оно што од њега захтева његова природа. Дакле, мислим да ће роман бити објављен одмах после Нове године. Чак и као директан и јасан протест против ове страшне, "ђаволове године" која нас је све завила у црно.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације