ЈУБИЛЕЈ БЕЗ СЛАВЉА, ПАРА И - ПРОСТОРА: Музеј позоришне уметности Србије, установа од националног значаја, напунио 70 година

МУЗЕЈ позоришне уметности Србије, установа културе од националног значаја, основан је на јучерашњи дан 1950. године - у Божићевој кући, здању из 1836. које је подигао свињарски трговац Милоје Божић, у Господар Јевремовој улици 19 у Београду.

Фото приватна архива

Под овим кровом чува се театролошка грађа о развоју позоришта у Србији од 13. века до данас.

Готово је невероватно да музеј располаже са само 250 квадратних метара у који су "стале" канцеларије, простор за смештај грађе и изложбени простор у коме се одвијају и промоције, предавања, пројекције, концерти...

- Први запослени радили су на мансарди Музеја примењене уметности, а 1951. је донета одлука да нам се додели зграда Милоја Божића, која је у том тренутку била легло прљавштине и у доста руинираном стању - каже Мирјана Одавић, музејски саветник. - Реконструкција је трајала више од годину дана, тако да смо се 1952. сместили у ову зграду. Само отварање музеја увеличао је глумац Добрица Милутиновић, одржао говор и званично отворио здање.

УСПОМЕНЕ Плакати на свили, Фото приватна архива

Првих десет година Музеј је имао сталну поставку, а онда су почеле тематске изложбе и императив за новим, условним местом на коме би чували драгоцене садржаје и успомене наше позоришне прошлости.

- У нашем музеју су, између осталог, преписке Јована Ђорђевића (првог управника СНП, потом и Народног позоришта у Београду), Нушића, Веле Нигринове, Жанке Стокић, Даре Милошевић, Невенке Урбанове

Фото приватна архива

... Углавном је реч о формалној преписци са управом, али има и друге врсте писама. Срећан стицај околности, сачувао је добар део овог материјала. Захваљујући Живојину Петровићу који је радио у Народном позоришту и као један од архивских "фанатика" носио посао и кући, много тога је спасено. Јер, у бомбардовању 1941. изгорела је готова сва архива. Део сачуване, "Живојинове грађе", завршио је и код нас.

Када је реч о меморијалним предметима, сваки од њих носи неку своју причу:

- Пре две године откупили смо од ћерке једног колекционара печатњак Јоакима Вујића. На њему су позоришна завеса и птица крешталица, уз иницијале "Ј. В." Израдио га је кад је написао "Крешталицу". Чувамо и портрете у уљу, графике и цртеже. Између осталих, рад Милице Бешевић која је насликала портрет Аните Мезетове као Ћо-Ћо-Сан, незавршен портрет Стеве Тодоровића коме је позирао Тоша Јовановић, па портрет у уљу Лазе Костића и цртеж Косте Трифковића.

Неки од предмета имају необичну историју, као што је прича о два прстена глумачког барда Добрице Милутиновића: по једном од њих данас се прави узорак за доделу награде за животно дело:

- Удружење глумаца Краљевине Југославије 1937. године, поводом четири деценије уметничког рада Добрице Милутиновића, решило је да направи прстен који ће да му поклони као нашем највећем глумцу - у виду наследног прстена. А онда да он сам одређује ко ће да га носи и тако из године у годину. Али, убрзо пошто га је добио, он га је изгубио. Био је очајан, хтео је да прода свој портрет (рад Уроша Предића) и тако финансира израду новог прстена.

Пера Добриновић у улози Кир Јање, Фото приватна архива

Наравно, Удружење је то преузело на себе. Прстен је био велики, мушки, од осамнаестокаратног злата, 44 грама тежак. На предњој страни је био глумчев лик, а са стране ликови које је тумачио - Шајлок у "Млетачком трговцу" и Орлић у истоименој представи.

Изнутра је писало "наследни прстен" и датум кад му је предат. Иначе, израдио га је дворски златар Стефановић.

Тај калуп послат је за Италију, објашњава Мирјана Одавић, али је и он изгубљен! Урађен је други у нешто измењеној верзији: на предњој страни више није био Добричин лик него ловоров венац на црном ониксу, а унутра је писало његово име. Та друга верзија, данас се додељује најбољим глумцима.

- Врхунац приче је да је 1998. до Муција Драшкића и Цеце Бојковић стигла вест да се у Загребу налази први прстен Добрице Милутиновића! Захваљујући њима и компанији "Цептер" прстен је откупљен и враћен. Тако су та два оригинална прстена данас на једном месту - каже Одавићева.

Фото приватна архива

У Музеју се чува и самовар који је Жанка Стокић поклонила Љубинки Бобић, предлог завесе (цртеж) Стеве Тодоровића поводом отварања Народног позоришта, скице таванице Руса Колесњикова, готово комплетан опус Душка Ристића - преко 600 костимографских и сценографских скица.

Нажалост, 250 квадратних метара претесно је за овако значајну делатност и све музејске артефакте. Да зло буде веће, нису имали довољно среће (разумевања) да стекну иоле условне депое у којима би складиштили материјал:

Скица за балет "Чудесни мандарин" Душана Ристића, Фото приватна архива

- Увек су нам давани прилично неусловни простори, некакве шупе и бараке... Никад са идејом да добијемо стални додатни простор. Ипак, од осамдесетих до бомбардовања имали смо солидан депо, у ствари атомско склониште, релативно близу музеја. У време бомбардовања станари су га обили и поизбацивали све ствари. Потом смо се на неколико година "сместили" у помоћну салу Тринаесте београдске гимназије. Одатле смо се преселили у полууслован простор садашњег Музеја науке и технике. Имали смо на располагању малу собу и радионицу са каналом, у коју су се раније "убацивале" троле за поправку. Унајмљени радници лопатама су убацивали и наш материјал, углавном књиге.

Потом смо успели да издејствујемо да се музеју у Улици краља Петра додели простор на два нивоа, у који улажемо колико можемо да га доведемо у пристојно стање и санирамо влагу.

На питање да ли их је пандемија омела у прослави овако значајног јубилеја, наша саговорница нема дилеме:

- И без короне, прослава није планирана. Хтели смо да ових седам деценија обележимо у најужем кругу, с нашим пензионерима. Лане је смањен буџет за ову годину, а због пандемије су и тај "скресани" преполовили. Некада је било уобичајено да радимо четири изложбе годишње, онда смо морали да смањимо на три, а сада је испало да имамо само једну...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације