КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Изолација није слобода - Драган Станишић, "Пароброд у житу"

Збирка Драгана Станишића "Пароброд у житу" коју је наградио часопис "Прича" састоји се из два приповедна циклуса.

Фото: Приватна архива

Већ на основу њихових наслова закључујемо о тематским основама прича које им припадају. Први, који као и многе приче ове збирке реферишу на музику, носи назив "Ово је страшно велик град", док други реферише на филм. Његов наслов је "Године опасног живљења".

У тој књизи, са извесним сентиментом јунака који су рођени у Београду, заступљени су сви топоними тог града, међу којима доминирају Баново брдо и Ада Циганлија. Но, и поред константног сентимента, па и љубави према том велеграду, приповедано је и о његовом савременом лицу и о наличју.

У неколиким причама сагледано је место људи у њему, особито младих. Иако не би требало, они су по различитим основама маргиналци, узрок томе су првенствено друштвено-политички и социјални моменти. Млади су изгубљени и у сопственим животима, или пак уколико су нађени, у смислу да имају емотивне партнере, инхибирани су. Иако су образовани, неки од њих немају никакав посао или имају посао по уговору, па стрепе од његовог отказивања. И они пак који имају добар посао и новац такође су маргиналци због строго програмираног начина живота на који су добровољно пристали, за који су се грчевито борили, а које намеће систем, тековине либералног капитализма. Њима недостаје прави мирис жене, па им остаје да углавном уживају у парфему - који иза жена у пролазу остаје. Странице на којима је о томе приповедано садрже горак хумор и иронију.

Такве одлике друштва одређују однос јунака према самима себи, према веома ретким пријатељима, према феномену пријатељства уопште. Сви јунаци ових прича заправо су усамљеници и радо се сећају детињства као повлашћеног времена, увек са подсећањем на тада омиљену лектиру, најчешће на Андерсенове бајке и дела Марка Твена, и на њихова дубља, метафизичка значења у односу на конкретне догађаје у стварности.

Они пак који у приповеданом, савременом тренутку, нису млади, сећају се своје младости као времена када су веровали да су бесмртни, времена у ком су слушали рокенрол и џез, били спремни на бунт и веровали да уметност има моћ да хуманизује и обичног, просечног човека.

С обзиром на то да су усамљеници, високоосетљиви, веома интензивно доживљавају сензације у свим областима човековог бивања и делања, па и природе. Чула неких од њих осетљива су и на дешавања у микросвету, они се, заправо, из своје осетљивости баве структуром односа и у природи и у друштву, упоређују их и налазе више сличности него разлика. Странице на којима налазимо потврду за то карактерише изразити натурализам. На њима потврђујемо сопствене претпоставке о судбини оних који немају развијен инстинкт повезивања у заједницу, оних који из различитих разлога теже самоизолацији. На том трагу, као и на трагу стваралаштва и испуњавања сопствене судбине, макар она била и трагична, јунаци се баве питањем слободе. Оно што искуство говори, а што најчешће није у складу са склоностима или потребама јунака, јесте чињеница да "изолација није слобода", да "је слобода у везама са другим људима".

Ипак, неслобода која се данас врло сурово манифестује огледа се у томе да стваралац најчешће мора да буде и чиновник. Дакле, у друштву које се распада и које, наравно, не мари за културу, стваралаштво је заправо - беспризорност. Такви беспризорници, разуме се, не могу припадати друштвеном мејнстриму, пошто нису заинтересовани за деловање у НВО сектору и сличним организацијама, а којима је преко главе чиновништво у којем су затечени и заточени.

Најбоље стране ове књиге, настале на проклизају приповедача између јаве и сна, чини сећање на оне који јесу део колективног духа Београда - на Раку Драинца, Растка Петровића и Станислава Винавера. На тим, и не само тим странама, посвећено се промишља о хумору, његовој функционалности и моћи, о поетикама појединих писаца који припадају српском културном обрасцу.

Поред тога, у неколиким причама, јунаци приповедачи, очигледно пасионирани читаоци, уверени и у рехабилитациону моћ књижевности, коментаришу своју омиљену лектиру у којима повлашћено место, с разлогом, заузима еротска литература.

"Пароброд у житу" једна је од најлепших ове године објављених књига о уметности написана у повлашћеном жанру.

Препоручујемо

Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Драгоцени вишак - Дејан Алексић, "Док трају светови", изабране песме, КЦ Новог Сада 2020.

25. 08. 2020. у 09:44

Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА - РАЗЛАГАЊЕ ВРЕМЕНА: Дарко Даничић, "Носталгија за бескрајем" (Бајкал - Алтај - Непал)

10. 11. 2020. у 19:14

Култура

0 4

КЊИЖЕВНА КРИТИКА - МЕТАФИЗИЧКО УЦЕЛОВЉЕЊЕ ПОЕЗИЈЕ: Мирослав Алексић, "Арапски капричо"

27. 10. 2020. у 20:12

Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: О хранљивој агонији стварања; Тања Крагујевић, Extravaganza

20. 10. 2020. у 20:34

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације