ИНТЕРВЈУ Петар Божовић: Пола метра довољно је за гол, сваки глумац има простора да искаже шта носи у себи

НАГРАДА за животно дело "Добричин прстен" отишла је ове године на праву "руку" иако се на њој, без икакве дилеме, могла наћи и раније.

В. Данилов

Петар Божовић калибар је драмског уметника за кога се, већ на почетку каријере, говорило - глумчина.

Играо је на многим позоришним сценама. У Атељеу 212, Београдском драмском и Народном позоришту, био је члан ансамбла, али је увек остајао свој. Дуг је списак његових маестралних улога у театру ("Апис", "Хамлет у селу Мрдуша Доња", "Пурпурно острво", "Пролеће у јануару", "Чеговић", "Дивља патка", "На чијој страни", "Каролина Нојбер"), оставио је трајни печат и на великим филмским остварењима "Чудо невиђено", "У име народа", "Тајванска канаста, "Лепота порока", "Већ виђено", "Вечерња звона", "Браћа по матери"...

Умео је да солира (у монодрамама и поетским казивањима), као и да буде сваком тиму појачање: тако се првак Драме, после две и по деценије, ове године вратио у ансамбл националног театра. Све што ради "више је од игре", баш као што се звала и култна серија у којој је тумачио једну од главних улога. Како му је пошло за руком да направи ту плејаду непоновљивих ликова?

- Најважније ми је шта осетим приликом првог читања. А онда је битно с ким играм, јер што играте с бољим, лакше вам је. Када су ме питали како ми је било са Орсоном Велсом, одговарао сам: "Ма, одлично, брате. Осећаш да пливаш!" Углавном сам имао срећу да радим са добрим глумцима, онда сам се и ја трудио да будем што бољи. Из колективног се рађа индивидуално. Кад стварате у позоришту, глумачка подела је једна породица. Ако схватите театар као племе - представа је братство.

* Кад сте били у најбољем дослуху са собом?

- Што су године одмицале, све више сам волео трагикомичне улоге. Као што је, на пример, у Ибзеновој "Дивљој патки". Ваљда је то тако кад постанете старији. Додуше, нисам бежао ни од комедије. Трагедија, опет, има нешто посебно... Али, данас је таквих представа све мање на репертоарима. Можемо да направимо и једно поређење са теретанама: све ово што се сада ради (не само у театру, него и на филму, телевизији), личи ми на дизање тегова са два кила. Раније су тегови, кад играте грчку трагедију, били вежба са педесет кила и преко тога! После такве вежбе можете да осетите само растерећење, прошли сте испит психофизичких снага и умећа. Данас, ове ликове с колоквијалним језиком, може свако да одигра. Можда су аутентичнији они о којима се ради: продавци воћа и поврћа, ситни берзијанци, муватори, пијанци за шанком и слично.

* Често сте играли Црногорце, па и казивали стихове тамошњих песника. Да ли се и тако одужујете завичају?

- Човек обично полази од себе. Када нешто читате, отварају вам се неке фиоке из детињства, младости. Та везаност за Црногорце била је и монодрама "Чеговић". Тамо где сам одрастао, у Колашину, говоримо источно-херцеговачки штокавски. Нема везе са оним што прича приморје и Цетиње и, такозваним, зетско-приморским акцентом. Али ја сам дуго летовао доле, па сам заволео и тај говор. Ако немам слуха за певање, имам за језике. Тако сам почео да волим, оно што ћу касније сазнати да се зове - дијалекат. Кад га савладаш, већ ти је на неки начин готова улога.

* Јесте ли рано спознали ту чињеницу?

- Један део мог дипломског испита носио је назив "Главни јунаци у дијалектима". Били смо на неком такмичењу академија у Љубљани. Звали су ме, иако сам већ дипломирао. Све сам их одушевио "лалинским" задатком - као Кравар Њоња (село Сакуле у Банату) и улогом у Сремчевој "Ивковој слави". Зато сам се љутио што ме Шотра није звао кад је снимао тај филм. Вероватно му није пало на памет да ја могу да будем Лала.

* Међу вашим колегама има "антислухиста" кад је реч о дијалекту?

- Гледам ове серије које се базирају, наводно, на очувању дијалекта. А појма немају. Уопште, пажња према језику је давно попустила. Може се чак говорити и о тенденцији. Сећам се да је неки песник у расправи о језику рекао да ми као да живимо у земљи где Енглези лоше говоре српски! И то је тачно. Нико данас не каже "производе смо представили на сајму", него "презентовали смо их". Тако "презентујемо" и књигу, и бели лук. А и празилук који нам вири... Онда смо га "конектовали" , створили "микс", па "смути". И на крају. од нашег дивног језика - смути, па проспи.

* За драмско животно дело добили сте "Добричин прстен", а за филмско - награду "Павле Вуисић"?

- Добио сам и телевизијско признање на фестивалу у Порторожу, у оној великој Југославији. Награда је била за драму "МВ" Васка Ивановића, коју је режирао покојни професор Мило Ђукановић. И то управо у време док сам снимао "Теслу". Дошли су по мене Ђукановић, Веца Лукић и Семка Соколовић, која је била председница жирија. Сат пре доделе, замолили су редитеља Крсту Папића да направи паузу да одем да примим награду. А он снебивљив, у стилу, ту је Орсон Велс, велики ауторитет, да се не љути... Велс је приметио да се нешто дешава и питао о чему је реч. Објашњено му је да треба да ми уруче награду попут "Еми" у Америци. Наравно, није имао ништа против.

Foto: Архива

POGLEDAJ GALERIJU

* Али, ту није крај приче?

- Одем да примим награду, а Семка прозива добитника: "Петар Божовић!" Прилазим у фраку, зализан, исти Тесла. Идем јој у сусрет, она гледа около и виче: "Петар Божовић!". Ја јој шапнем: "Семка, јадна не била, то сам ја..." Замало да није пала. Иначе, у овој драми син ми је био Жарко Лаушевић. Прва његова улога, није још уписао ни академију. Када је пошао на полагање пријемног испита, Ђукановић му је дао коверту с препоруком за професора Мињу Дедића. Жаре оде и положи, а Милу врати неотворену коверту...

* Импресивна је листа редитеља с којима сте сарађивали: Велимировић, Макавејев, Пуриша Ђорђевић, Зафрановић, Карановић, Паскаљевић и, наравно, Живко Николић?

- Најлакше ми је било са Живком. Једном он мени вели у паузи снимања: "Пешо, ти и ја би могли сваке неђеље да снимимо по један филм!" Дивно смо се разумели. Кад сам добио текст "Лепоте порока", видим, улога је заводљива али и опасна. Има ону ивицу да одвуче у неку карикатуру, јер комедија понекад уме да те натера да почнеш да уживаш у блату. Ништа он мени не говори, а ја му кажем: "Жиле, ајде да причамо о овом мом лику." Он ме гледа, ћути, и онда ће: " Ајде ти, Пешо, са Дивном (Јовановић, костимографкињом) нађи костим, па ми се јави." Одемо у "Београђанку" и нађемо бело одело, шешир и ципеле са шналом. Како сам се обукао, већ сам све знао! Али, ништа не говорим. Још нисмо почели снимање, Живко ме пита: "Нађосте ли онај костим, Пешо?" Рекох: "Нађосмо. Знаш какав је, ух!" А он мени: "Е, добро. Значи немаш више питања."

* Дивна прича...

- Моја биографија би била далеко сиромашнија да нисам радио са Живком Николићем. И, на крају крајева, сви филмови које смо снимали прошли су сито и решето времена и остали високо у филмској историји.

* Шта у позоришту, после свих ових година, нисте довољно "изиграли"?

- Недостаје много, али сам и сит. Нисам алав, сматрам да сваки глумац има довољно простора на коме може да искаже оно што носи у себи. На малом, као и на великом. Герду Милеру, чувеном немачком голгетеру, требало је само пола метра да постигне гол.

Препоручујемо

Култура

1 1

„ДОБРИЧИН ПРСТЕН“ ПЕТРУ БОЖОВИЋУ: Он је добитник глумачког признања за животно дело

18. 12. 2020. у 18:20

Култура

5 9

МИЛО ИЗГУБИО ЈЕР ЈЕ ДОСАДИО САМОМ СЕБИ И НАЛОГОДАВЦИМА: Петар Божовић оштро о изборима у Црној Гори

06. 09. 2020. у 15:30

Култура

0 0

КОСТА ЈЕ МНОГО БОЉИ ЧОВЕК ОД МЕНЕ: Јово Максић о драгоценим моментима глуме, улогама у којима је пронашао део себе

27. 12. 2020. у 18:00

Култура

0 2

ОВАКО ЈЕ ПЕРО КВРГИЋ ГОВОРИО У ПОСЛЕДЊЕМ ИНТЕРВЈУУ ЗА "НОВОСТИ": У политику улазе глумци са комплексом ниже вредности

23. 12. 2020. у 16:51

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације