ИНТЕРВЈУ Игор Ђорђевић: У злу се даље од Јасеновца не може, не смемо окретати главу од монструозних злочина

То је једно искуство које ће сигурно остати веома дубоко урезано у мени. Мајсторски урађена сценографија, која је верно приказала ту јасеновачку фабрику смрти. Локомотива и вагони у којима су у њу стизали мученици.

Игор Ђорђевић / Фото В. Данилов

Около вучјаци, бодљикаве жице и црне униформе, деца и статисти који су глумили логораше... Током снимања често сам мислио о томе да је тај страшни амбијент она иста слика коју су у вечност однела сва људска бића којима је у усташким логоримабрутално прекинут живот. Застрашујуће су то ствари. Ако је на земљи постојао пакао, онда је управо тако изгледао. У злу се даље од Јасеновца не може.

Овако о филму "Дара из Јасеновца" говори Игор Ђорђевић, првак драме Народног позоришта, коме је додељена улога усташког злочинца Анте Врбана. За неколико недеља филм ће почети да се приказује по америчким биоскопима.

* У људском смислу, да ли страдање српске деце у усташким логорима, за које свет 75 година није имао прилику да чује, надилази национални оквир трагедије која се догодила једном народу?

- Наравно да надилази. Јер, језичка одредница српска, јеврејска, циганска, или чија год, страшна је када је ставите поред именице деца. А страшна је, јер вам тај придев, који притом није ништа друго него реч, скуп гласова који се напишу или изговоре, потре чињеницу да су то деца. И онда то више нису деца, нису људска бића, него "Српчићи", "Јеврејчићи", "Циганчићи", и тако их, у ствари, дехуманизујемо. Колико је то опасно, и колико то јасно говори о размери лудила и о менталној болести која запоседне људе, најбоље нам говоре управо примери Јасеновца и других усташких логора. То су страшно важне ствари, и најгоре што можемо да урадимо са чињеницом да је човек и те како способан за монструозне злочине јесте да од њих окрећемо главу. Уколико се са њима не суочимо и не размотримо их са свих страна - историјски, друштвено, психолошки, уметнички, филозофски и како год, слични догађаји ће нам се вратити као бумеранг, и то у још страшнијем облику. Ако је нешто страшнијеуопште могуће.

Игор Ђорђевић

* Ви играте Анту Врбана, усташког официра. Са каквим осећањем сте "ушли" у његову душу, кожу?

- Моја готово инстинктивна реакција на позив редитеља да играм Врбана, који је на суђењу 1948. признао да је српску децу тровао циклоном, била је окретање главе - не треба ми таква енергија, таква карма, ко ће у ту таму залазити. Али онда сам се запитао: ко би од нас био обичан човек да је одгајан у нацистичкој Немачкој или у Независној Држави Хрватској, да ли би он био Шиндлер који спасава Јевреје или чувар логора? Дакле, врло је наивно и опасно мислити да би многи од нас били хероји, вероватније је да би већина шетала вучјаке поред жице, или се у најбољем случају правила да не види шта се догађа. У прилог овој тврдњи не иде само статистика, него и релевантни научни докази. Јер, када је свет сазнао за логоре после Другог светског рата, морало се то некако објаснити. Да поменем само "Станфордски затворски експеримент" из 1971. године, који је показао да ће обични људи, уколико им дате могућност да буду фашисти, насилници, врло брзо то и постати, а неки ће у свом злу, попут Урбана, потпуно полудети.

* Колико је било тешко да драму о Јасеновцу, која је најболнија за наш народ, ипак снимите као непристрасну причу?

- Захваљујући, пре свега, редитељу Предрагу Гаги Антонијевићу, његовој енергији и начину на који је огромну одговорност носио он лично, ми који играмо осећали смо да радимо посао који надилази све нас. То значи да лична осећања и потешкоће морају да се надрасту и буду у служби приче коју желимо да испричамо, аутентичне драме која је за нас врло болна и осетљива и на националном на људском нивоу.

* Где бисмо данас могли да пронађемо наду да ће после свега у људима ипак победити људскост?

- Платон је веровао да државу и политику треба да воде најпаметнији међу нама. Али, од Америке до Балтика, тог посла су се латили славољупци и опасни шарлатани. Револуције и народни препороди показали су се као јалова и крвава работа. Оно што нам остаје јесте нада у еволуцију. Људи морају, и појединачно и колективно, да се отргну из загрљаја себичног, кратковидог и глупог егоизма. Од антике до данас, најбољи од наше врсте нам то поручују. Сократ, Конфучије, Буда, Исус, Шекспир, Достојевски, Гете... Свако својим средствима и својим језиком, али порука је иста. Мислим да је сада нарочито добро време да пробамо да их послушамо.

* Годину завршавате са престижном наградом "Раша Плаовић" за улогу Калигуле у истоименој представи Народног позоришта. Један сте од ретких глумаца који су ово признање добили други пут?

- За разлику од падова и неуспеха, успех није добар учитељ, али јесте заводник. Зато не гледам много иза себе и трудим се да ми највећи део пажње буде у овом тренутку. Гледам и мало напред. Награду "Раша Плаовић", као и сваку другу до сада, доживљавам тих пола сата када примим вест да сам је добио. Тада дозвољавам егу да баци конфете и пали прскалице. После тога ради "метла". Плакета заврши у кутији поред пекмеза, и хајмо, све из почетка!

Игор Ђорђевић

* Премијера "Калигуле" била је у фебруару, и чини се као да нам је на неки метафорични начин "најавила" ово време пандемије и суочавање са апсурдом света у којем живимо. Има ли ова представа и у вама неко посебно место?

- Има, јер сам са улогом Калигуле можда највише био храбар у смислу истраживања и померања својих глумачких граница. Велики писци као што је Ками имају ту моћ да надрасту време, да стоје изнад њега, да са сваком епохом коминицирају и да јој се обраћају као да су писани баш за њу. Лик Калигуле, који је Ками тако мудро одабрао да испита самовољу властодршца, човекову урођену несрећу и његов смисао постојања, и то на тако сценски ефектан начин, мени је као глумцу дао нешто што до сада нисам осетио у позоришту - храброст која је лишена хуманости. Нама су, иначе, уста пуна хуманости, а тог племенитог осећања на свету је све мање.

Игор Ђорђевић

НАЛИЧЈЕ ЧОВЕКА

* Шта је оно најпотресније у причи о застрашујућим злочинима над децом?

- Сама чињеница да човек може да буде најсвирепије и најмонструозније биће од свих живих облика који су икада летели, пливали или гмизали овим нашим зрном песка у космосу - веома је болна и опомињућа. Очито да интелигенција и "лик налик Богу", као и све на овом свету, имају и своје наличје. То наличје се на почетку 20. века, најпре у Првом, а посебно у Другом светском рату, у историји човечанства показало у пуном сјају своје страхоте као никада до тада. Јер, када један народ културе какви су Немци, који је дао једног Бетовена, Ничеа, Гетеа, Вагнера..., дозволи себи такве ратове, чему онда ми, мање културе на Балкану, да се надамо.

Препоручујемо

Култура

1 2

ИГОР ЂОРЂЕВИЋ ДОБИО „РАШУ“: Донета одлука стручног жирија

19. 11. 2020. у 17:07

Култура

0 1

ЂОРЂЕВИЋ МОРА У КАРАНТИН: Отказана представа "Калигула" у оквиру "Бориних позоришних дана"

24. 10. 2020. у 08:40

Култура

0 0

СРБИ НА КОСОВУ СУ КАО У ЛОГОРУ: Гага Антонијевић о премијери "Даре"

04. 12. 2020. у 09:40

Култура

1 4

"ДАРА" ИДЕ ДО ОСКАРА: Наташа Дракулић - Ако је за нешто требало да се родим, онда је то овај филм

01. 12. 2020. у 11:34

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације