ВРЕМЕ НЕПРОЛАЗНО: Спуштено у поштанско сандуче, писмо неколико сати додирују коверте у које су запаковани делићи туђих судбина
Телефонска говорница (на кованице) и телефон са бројчаником (на окретање)
Није било лепше забаве, једно време, за мене и за моју другарицу, у основној школи, него да свратимо у оближњу телефонску говорницу, убацимо новчић и окрећемо бројеве непознатих људи. "Хало? Овде РТС! Извучени сте као специјални добитник наше награде. Дођите сутра да је подигнете." Једном приликом окренуле смо непознат број записан на зиду говорнице, испод којег је писало "Игор". "Игоре, здраво, овде Јелена", рекла је другарица нешто измењеним, озбиљним гласом. "Ја сам твоја нова комшиница, и волела бих да се нађемо и одемо на кафу..." Игор као да није био толико изненађен, ко зна, можда је сам записао свој број на зиду говорнице и због тога је тако лако и пристао на састанак, већ сутрадан, у пет поподне, код биоскопа "Фонтана". Издалека смо гледале човека у лепој кошуљи, са ружом у руци, како се знојећи све брже премешта с ноге на ногу. И смејале се, победнички и клиначки, а онда - збрисале. Говорница која се налазила у нашем крају, на чијем месту се данас не налази ама баш ништа, памтила је дуго наш смех, чак ни након тога што смо изгубиле потребу да залазимо у њу и замајавамо народ. "Хало! Хало! Овде девојка вашег супруга!" Дуга тишина, трајни амбис.
Београд је прву јавну говорницу добио 1901. године, а тврди се да их данас у Србији има 8.500. И све се ређе користе. Оних на ХАЛО картице још и има, а оних у које убацујеш метални новчић више не. У неким поштама тужно стоји низ говорница на које је залепљено парче папира на којем пише: "Ван функције". Пад новчића у стомак говорнице одјекивао би дуго и након што се веза успостави и прекине. А тек телефони са бројчаницима на окретање које чините или прстима или оловком чувајући свеже налакиране нокте, и тако до у бескрај, само зато што са друге стране имате телефонског двојника... Заједно са њима, и двојници су отишли у историју.
Хало? Хало? Има ли кога?
Кућни пројектор
Постоји један снимак који посебно памтиш и којем се увек изнова смејеш у себи када га се присетиш: на слици, без тона, види се велика пољана крај Дунавског кеја, а у даљини ситна бела тачка која, како се приближава, постаје девојчица која трчи преко пољане, усред дана, обучена у балетску хаљиницу, док на ногама има балетaнке. Кикице поскакују у ваздуху заједно са њеном кореографијом "лептирића", и, како се приближава камери, лице јој је све озареније, да би се коначно испред ње развукло у широки осмех заједно са рукама које држе крајичке белог тила. Тај осмех намењен је само једној особи, њеном оцу који је снима кућном камером, заустављајући дах, и покушавајући да што уверљивије сачува тај драгоцени тренутак. Лето је, топло је, подневно доба дана, на пољани скоро да нема никог осим мале балерине, којој је простор стана постао недовољан за кореографије, и њеног стрпљивог оца, пуног разумевања и љубави.
Та девојчица си и данас ти, иако мислиш да је време одрастања давно прошло.
Кућна камера се носила свуда и пратила је сваки догађај, сваки излет, свако путовање, па и драгоцене тренутке које је вредело забележити у времену, као што су тренуци писања првих слова, учења, поласка у први разред, глупирања, дружења и доколичарења. Отац би снимао, желећи да забележи сваки тренутак одрастања своје кћери и лепе тренутке у којима се дружило са пријатељима, опуштало и ишло на летовања и зимовања. Филмови су се слали на развијање у Немачку, у КОДАК у Штутгарту, јер, другачије није могло, и отуда су стизали намотани на мале црне колутове и упаковани у жуте препознатљиве коверте. Чудесни тренутак пројекције окупљао је све чланове породице, а понекад и комшилук, претходило му је ширење великог белог платна преко јединог слободног зида у кући, с обзиром на то да су сви остали били прекривени полицама за књиге. А онда бисте сви, без даха, са нестрпљењем ишчекивали да уз тихо зујање које је испуњавало собу угледате на зиду нешто што сте можда и заборавили, време изгубљено, време непролазно, време загледаности у другог (због којег се камера и носила са собом), тако другачије од данашњег времена загледаности у самог себе, време свевишњег аутизма селфија и селфирања. И свеопштег фолирања.
Писма
Пошиљку чини и време које проводи путујући од једне особе до друге. Време особе која ишчекује писмо и време особе која је писмо написала, преплићу се са фрагментима и додирима које на послатом писму оставља међувреме: спуштено у поштанско сандуче, писмо неколико сати додирују коверте у које су запаковани делићи туђих судбина, ни бољих ни горих, јер све су једнаке у својој осуђености на језик. Захуктали возови, тамни вагони резервисани за пошту који увек одишу неком чудном несигурношћу и стрепњом, јер њима, вероватно, у мислима путују и пошиљаоци и примаоци важних порука. Авиони у којима свако писмо, чак и оно писано сасвим рационалном руком, успева да продре кроз облак. Аутобуси, поштанска кола, хладовина поштанских преграда и фиока. Маникирани нокти службеница. Задиханост ужурбаних поштара или опуштеност оних који су свратили у комшилук на ракијицу и сада писма стоје, шћућурена у великој излизаној црној торби, стиснута између њихових трбуха и руба стола на коме се гордо усправља једна једина чашица, у рано преподне.
Време писма које сте послали или које ћете добити није само ваше време. Оно је време свих оних и свега онога што је његову коверту, макар и овлаш, додирнуло. За свега неколико дана, то је читав један свет у малом, и неколико романа, балзаковске амбиције и ширине. Уколико са нестрпљењем ишчекујете управо одређено писмо, то је и време особе која ће вам га послати, њени дани које сте у мислима проживели прижељкујући одређену садржину. У једном тренутку њена рука која пише била је и ваша, а да то нисте ни приметили. Покрили сте је дланом, као што се покрива рука детета које исписује прва слова.
(Из књиге есеја и прича "Књига нестајања", у издању "Архипелага")
Препоручујемо
ДЕСАНКИН ЖИВОТ У ПОЕЗИЈИ: Станиша Тутњевић о новом издању књиге "Тражим помиловање"
01. 12. 2020. у 12:39
РУСИ ОСВОЈИЛИ КУРАХОВ? Рогов: Наше трупе подигле заставу над зградом градске управе
РУСКЕ трупе заузеле су зграду градског већа у западном делу града Куракова у ДНР и подигле на њу тробојку.
14. 12. 2024. у 13:48
ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије "немогућа мисија" у квалификацијама за Светско првенство?
Фудбалска репрезентација Србије играће у групи К са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором у оквиру квалификација за Светско првенство 2026. али је селекција "горди албиона" нешто што ће представљати највећи проблем изабраницима Драгана Стојковића Пиксија. Не само због квалитета, већ и због нечег другог.
14. 12. 2024. у 13:16
"ЖЕЉКУ САМ МОЗАК ИСПРАО" Вељко открио како васпитава децу и шта их прво учи
БОКСЕР Вељко Ражнатовић и његова супруга Богдана у мају месецу добили су трећег сина коме су дали име Исаија, а неодољиви дечак мења се из дана у дан, окружен браћом Крстаном и Жељком.
14. 12. 2024. у 20:04
Коментари (1)