Култура

ПОГЛЕД ИСКОСА - ПОВРАТАК СЛИЦИ: Слободан Радосављевић, слике, Галерија Луцида, до 11. 2.

Дејан Ђорић

26. 01. 2021. у 18:21

СЛИКАР Слободан Радосављевић (Крагујевац, 1986) завршио је Средњу уметничку школу а затим се сам школовао.

ПОГЛЕД ИСКОСА - ПОВРАТАК СЛИЦИ: Слободан Радосављевић, слике, Галерија Луцида, до 11. 2.

Тај део биографије овог уметника кључан је за разумевање његовог стваралаштва. Он се образује на прави, старински начин, данас одбачен, учећи од старих мајстора које проучава по европским музејима. Тај процес је отворен и може да траје цео живот за разлику од академског школовања. О стилу и сликарској техници старих овај млади уметник не би могао ништа да научи ни на једној европској уметничкој академији, штавише, ту би са таквим интересовањима био непријатељски дочекан а његово дело сматрано назадним. Метод учења по великим музејима од наших великих сликара применили су Мило Милуновић и Љуба Поповић. Овај млади стваралац додатни проблем има што је већ формиран сликар, са својом поетиком, проучавања му служе само да учврсти свој систем. Он жели да се огледа на најтежем терену, у штафелајном фигуративном уљаном сликарству, да зађе у простор који су већ испунили изванредни и генијални сликари пре њега.

То није само велика храброст већ срж његовог ликовног света, настојање да се обнови слика по свим њеним класичним законима. Радосављевић чини велики заокрет повратка слици, упркос струји времена. Уместо разних видова нових апстракција, нове уметничке праксе, фотографије, видеа, перформанса, инсталације, асамблажа, дигиталне и виртуелне реалности, млади мајстор се окренуо Жак-Лују Давиду, Жан-Доминику Енгру, Адолфу Вилијему Бужероу, Влаху Буковцу и другим великанима неокласицизма, симболизма и академског реализма. Ако помишљамо на анахронизам, губимо из вида историјску димензију (пост)модерне уметности у којој су се не једном владајуће смернице обртале у корист фигурације.

Оправдање за овакву уметност можемо тражити и у идејама мислилаца савремене уметничке сцене. Артур Данто, један од водећих америчких теоретичара, каже да је одређујућа црта овог новог периода "одсуство правца". "Све што је икада урађено може се урадити данас и бити пример постисторијске уметности. То такође значи да више не постоје посебни периоди нити посебни стилови", тврди Данто. За Драгоша Калајића је такав период већ био модернизам, а не постмодернизам и савременост.

Радосављевић уводи фину моделацију, кјароскуро, ликовну обраду инкарната, косе, тканине, материјализацију као начело слике у оквиру старе тематике акта, портрета, пејзажа и људске фигуре у пејзажу. У том смислу негује атмосферу на слици, штимунг сутона, утихнулости, често решавајући слику у напетим, драматичним контрастима. Зато код њега има Weltschmerza и spleen-а, туге и радости, бола пред несазнатљивим и неизрецивим. Он слика младе, лепе и племените људе, крајње гледано тежња је само једна - ка продуховљености.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације