ПЕСМЕ ИЗ ВЕШЕРАЈА: Драган Марковић, добитник награде "Бранко Ћопић"

Драган Богутовић

15. 02. 2021. у 15:18

МЕНИ су се, док сам радио у рају за веш, и у посматрању веш-машине, која центрифугира, а у којој су сложени и ватра и вода, јављали стихови...

ПЕСМЕ ИЗ ВЕШЕРАЈА: Драган Марковић, добитник награде Бранко Ћопић

Фото Приватна архива

Хоћу да кажем да је важно стрпљење, и да и најједноставнији занати могу бити узбудљиви ако је делатник расположен да се замашта и у свему пронађе каквог смисла и повода за игру...

Ово каже, за "Новости", песник Драган Марковић (1978), коме је ових дана припала угледна награда "Бранко Ћопић" за збирку "Камен, папир, маказе", у издању "Дијака". Скромни поета, аутор 15 збирки стихова, који живи у малом месту Костајник, годинама је радио у вешерају лозничке болнице, а сада најозбиљније размишља да се бави гајењем оваца.

Не волите да се намећете, нити да стичете своје промотере. Мислите ли да сама поезија може да крчи пут до читалаца?

- Нисам сигуран да сам скроман, и да се у данашње време неко уопште и може назвати скромним. Осим монаха, који се одричу благодети овог света. Чим сам се дрзнуо да објавим књигу и да помислим да је она вредна нечијег труда и времена, о скромности не могу говорити. По природи сам сталожен, а опет, и тиха вода која брег рони имајући свест о својој снази лако се погорди. Поезија се у данашње, ужурбано и збркано време не може чути од галамџија и бахатника. Није онда лако ни тумачима књижевности да препознају и вреднују нове гласове, а ни безименим писцима да нађу праву меру у нуђењу и промовисању сопствених умотворина. Пристојност и уверење да је српска књижевност довољно богата и благородна, макар се убудуће ниједна ћириличка књига не написала и не објавила, ми не дозвољавају да људе салећем и гурам им под нос све што напишем... Нека поезија, ако је не поједе време, сама себи нађе пут. А ретки су они који не мисле да им припада више почасти од оног што заиста заслужују.

Фото Приватна архива

Како сте уопште ушли у свет песништва и ко су вам били узори?

- Имао сам обичај да се, откад знам за се, осамљујем и тихујем. У мени је истовремено тињала слабашна нада да ћу пронаћи неко друштво, неког себи сличног, да проговорим, па још радосније заћутим... Сваки сусрет с усамљеним костајничким каменом, под којим мудрује змија шарка, и загонетним дрветом у чијој крошњи цвркти птица, био ми је наговештај смисла и утеха пред мистеријом смрти, увод у поезију, такорећи... У неком тренутку ми је постала неиздржива таква затвореност и почео сам да причам сам са собом, да посматрам мраве и да понешто од тога записујем. Слушао сам и упијао народне јуначке песме, и понеку ласцивну, које је мој ђед Цветко изванредно знао и наизуст казивао. Седокоси Жика Обрадов је уз чашицу накарадао своје и песме о јунаштву Краљевића Марка, хаику-песник Гуге, који с цедуљица дешифрује своје махните записе... и многи још богомдани призвани и приучени стихољупци. (Учини ми се да се волшебно преселих у свет незаборавних Ћопићевих јунака.) Тек касније сам упознао поезију песника великих домашаја и неслућених замаха... (Мука с узорима је и та што, како човек/песник сазрева, тако му се и првотни узори чине мање блиставим и узорним. Можда је најбоље да се, увек од себе очекујући више, стваралац угледа на магловиту визију себе идеалног, по Божјем обличју замишљеног, и да сам себи најпре буде узор).

Да ли ово чудно време, све са короном, може на неки начин да буде подстицајно за поезију, или пак делује потпуно дестимулативно?

- Мени је ово време светских превирања и ширења страха било благодарно. Чак мислим да ме је састављање и читање поезије на неки начин спасавало од многих потенцијалних поклекнућа. Кад смо се већ дотакли скромности, у то време сам написао и песму "Ћилим за колевку": "Јагње чупка вуну / с преслице моје мајке / и грицка ивер / са секире очеве." Сходно оној народној изреци о ораху и товару... Познајем, додуше, и писце који за време короне ни ретка нису написали. Свеопшти страх уме да паралише нерв за креативност. А шта нам може помоћи у тешким временима, осим да гледамо своја посла, да се бавимо својим малом занатима, претварајући се да смрт није ништа... А спас је готово увек надохват руке.

У вашим песмама има нових речи, архаизама, полусложеница, ласцивних израза, а све то обојено је иронијом, (црним) хумором...

- Поезија се најбоље прима у живом језику, храни се свежином непотрошених речи, објављује се на пијацама, по буџацима, у забитима где је Бог давно рекао лаку ноћ... Прости људи, тежаци, често изговарају стихове којих нису/нисмо ни свесни. Српски језик је један раскошни врт испод ког лежи рудник зачудних речи и заумне музике. Онај који дању плеви врт, ноћу у тмини рудника пребира преостале бесцен-речи. Припомажу му мрави и свици. И свака наша псовка, чини ми се, има потенцијала да се, у песму банувши, растајгани. У данашње време, када је све окорело и отврдло, тешко је заслужити нечију пажњу. Једино се можда иронијом и црним хумором још понеко може пренути. Још нечији слух може умилостивити. Ту, опет, треба водити рачуна да се такво, покадшто гротескно-уврнуто виђење стварности не извргне у јефтино саморекламерство и пропаганду без покрића.

Зачикавања за децу

A Мање је познато да пишете и за децу...

Није то ништа. Нешто, можда, тек. Све у свему: Пишем - клатно да зањишем. Да не стане свет. "Ништа, нешто, све" ми је давна књига песама за децу објављена пре десетак година, двадесетак кратких дечјих прича ми се драматизовало и објавило на Радио Београду, тридесетак још рукописа за децу у потаји кујем, а година ми је четрдесетак... Имам обичај да се заиграм, а од таквог зачикавања духа често настаје поезија за децу... Пишући за децу се најрадосније играм. И себи бивам блискији него иначе.

Шта вас најчешће подстиче, инспирише за стихове? У којој мери радите на песмама?

- Како кад. Све ме инспирише када сам отворен и пријемчив, када се наканим да покуцам на тајанствена врата. Натпис у новинама, случајна мисао, неуобичајен епитаф, слика, очигледна неправда, неки наизглед свакидашњи призор...Сматрам да рукопис никад није сасвим готов и коначан. Ни кад одлежи, ни кад се објави. Трудим се да што лакше пишем - то мање пишем. Не дам да ми се отима. Поштовање према књижевној традицији и љубав према матерњем језику ме обавезују да озбиљно приступам самом чину писања. Што не значи да себи не дајем слободу да искушавам акробатику језика до крајњих граница, и да каткад намерно ослабим савршену конструкцију песме да би била што стварнија, природнија, монолитнија...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ДНЕВНИК СТЕПИНЦА ЗАГРЕБ КРИЈЕ ДЕЦЕНИЈАМА: Интервју - Проф. др Предраг Илић, аутор тротомне студије о злочинима у НДХ

ДНЕВНИК СТЕПИНЦА ЗАГРЕБ КРИЈЕ ДЕЦЕНИЈАМА: Интервју - Проф. др Предраг Илић, аутор тротомне студије о злочинима у НДХ

О НЕКАДАШЊЕМ загребачком надбискупу Алојзију Степинцу (Брезарић, 1898 - Крашић, 1960) и његовој улози у Независној Држави Хрватској током Другог светског рата, објављен је у Републици Хрватској огроман број историографских и хагиографских књига, зборника радова, фељтона, чланака, али не и његов дневник у пет књига, који је водио од 30. маја 1934. до 13. фебруара 1945. године.

15. 12. 2024. у 13:55

ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије немогућа мисија у квалификацијама за Светско првенство?

ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије "немогућа мисија" у квалификацијама за Светско првенство?

Фудбалска репрезентација Србије играће у групи К са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором у оквиру квалификација за Светско првенство 2026. али је селекција "горди албиона" нешто што ће представљати највећи проблем изабраницима Драгана Стојковића Пиксија. Не само због квалитета, већ и због нечег другог.

14. 12. 2024. у 13:16

Коментари (1)

АЛТА Банци награда за најбрже растућу банку у Србији