ОЧАРАВАЈУЋИ БУЛЕ: Не би био Миодраг Булатовић онакав какав је остао запамћен да се није и "из гроба насмејао", и то Хашком трибуналу

КАДА је објављена романескна прича, у којој божјак Мухарем иде на пијацу да прода своју једину имовину, црвеног петла, као да то још увек није био довољно јасан знак да је Бијело Поље добило свог Бокача, Раблеа и Сервантеса.

Архива

Ни Југославија, која се још пушила од идеолошког, који је био природни наставак нетом завршеног трагичног рата, није још слутила да је добила писца, чије су бурлескне и фантазмагоричне приче створиле и један сасвим нови стил, али и придев у нашој књижевности, познат као булатовићевски. Јер, књигама приповедака "Ђаволи долазе" (1956) и "Вук и Звоно" (1958), Миодраг Булатовић (1930-1991)стреловито је, испоставило се у свом стилу, ушао у тадашњу југословенску књижевност. Већ, следеће, 1959. године "Нинов" жири је због њега био на мукама, јер из неких разлога није могао његовом "Црвеном петлу" да додели награду, али кад није њему било је, изгледа, немогуће и било ком другом.

И управа Удружења књижевника Србије, годину касније, дуго је седничила и думала да ли да Миодрага Булатовића прими у своје редове. Све је ипак, као што је познато, прекинуо Иво Андрић, чувеном реченицом: "Ако га не примимо кроз врата, он ће ући кроз прозор".

Андрић га је очигледно симпатисао. Да ли је у њему видео нешто што је желео, али је још на почетку каријере свесно жртвовао. Или је као културно рафиниран човек одмах схватио суштински значај те експлозивне булатовићевске необичне појаве, свеједно, до краја живота је задржао извесну наклоност према писцу који нигде није доносио мир и равнодушност.

Да ли због аутентичности приповедачког гласа, или због наглашене субверзивности у односу на још важећу соцреалистичку естетику, свеједно, прозу Миодрага Булатовића одмах су почели да преводе, и он је, не само због тога, потом, у свом стилу, "Симплон експресом", кренуо у свет.

У Паризу као незаустављиви и распојасани књижевни јунак шета Далијев карфиол по Шанзелизеу, убеђује Бекета да живот мирише на тек испечени хлеб, задихан трчи за Жоржом Сименоном моралишући о јавним кућама, псује до миле воље са Превером, а у чувеном "Кафе д флор" филозофира са Сартром и Арабалом.

Из света, пре свега из Париза Миодраг Булатовић се вратио као Буле. И отада су почели београдски дани и ноћи са Булетом, у којима је очаравајуће освајао тим својим невероватним "шторијама". Посебно задовољство тада му је представљало да писце и песнике тек пристигле у престони Београд, и друге, како је говорио Брана Петровић, "умној патњи недозреле", скандализује причама и деликатним описима, које они нису могли да нађу ни на најексплицитнијим страницама познате "Просветине" библиотеке "Еротикон".

Иако је међународна популарност дела Миодрага Булатовића расла, у тадашњем београдском књижевном животу као да је већ почело да бива важније шта је синоћ рекао, него шта је ново написао.

Буле је убрзо добио и "Нинову" награду, али деловало је да од оног списатељског фуриозног почетка више ништа није остало. Јер, као да је више уживао у неограниченим акробацијама, у којима је, захваљујући свом полемичарском дару без граница, рушио не само обрасце социјалистичког и грађанског морала, већ је и своје противнике стављао у безизлазне позиције.

У једном тренутку, ваљда претпостављајући да би Југославија могла получити још једног књижевног нобеловца, далеко пошто је његов "црвени петао" полетео у свет, изазвао је једну од најпознатијих полемика у српској књижевности, изашавши из ње скоро без "огреботине". Сматрало се, што год било у књижевним распрама и полемикама, да се њему заиста ништа не може догодити.

Када се у Црној Гори појавило једно несретно и комично издање Његошевих дела, из којег је педантно избрисан сваки придев и именица српски, Буле је на једном сајму књига својим препознатљиво дубоким гласом забављао присутне: "И знате, они су у Титограду реч српски избацили и из наслова 'Огледало српско', тако да је остало само 'Огледало', као да је Његош, Боже ми помози, био манекен".

У време када је било извесно да неће постати часник САНУ, а "Хазарски речник" је већ увелико почео да "хара" светом, Булатовић је једног поднева, уобичајено седео код Буде и Иве у Клубу књижевника. За неким од столова био је академик Милорад Павић. Пошто Булетов десант на Академију није успео, у тишини Клуба књижевника одједном се зачуо његов глас: "Питате шта мислим о Павићу?" Мада га, наравно, нико није ништа питао, али он је само наставио: "То вам је отприлике као кад уђете у најбољу конфекцијску радњу и видите одело најлепшег модела и кроја и приђете и прочитате, сто посто рунска вуна. Е, то вам је Андрић. Кренете мало даље и видите сличан модел, крој, изванредну боју.

Погледате етикету, на њој пише сто посто синтетика. Е, то вам је Павић."

Рушио се Берлински зид не само у Берлину, већ и болно, у срцима, па и многим главама широм света. Али све је морао да "миропомаже" Буле у једном јавном наступу тражећи да се петокрака, та "раскречена жаба", како је говорио, најзад скине с разних знамења.

Тиме је изазвао опште згражавање и јавни гнев, у првом реду ондашњих борачких организација, у чему је без сумње тада више уживао него у својој књижевној слави. Али баш у време највеће бежаније из комунистичке прошлости, Буле се уочи пролећа 1991, шетао од Игала до Херцег Новог, држећи под пазухом књигу великих корица "Историја СКЈ", иритирајући и саблажњавајући бивше другове и чланове које је успут сретао.

Али, када је 15. марта 1991, у Игалу његово срце и заиста препукло, испоставило се да је та његова "недодирљивост" у полемикама и јавном животу била само маска Миодрага Булатовића Булета.

Но, не би био Буле онакав какав је остао запамћен да се није и "из гроба насмејао", и то ником другом до Хашком трибуналу, основаном да донесе правду и стави тачку на зло којим је окончана последња Југославија. Неко од марљивих у хашком тужилаштву ставио је извесног Грубана Малића на листу српских силоватеља у последњем рату Босни.

Испоставило се да је то нико други до онај Грубан Малић, јунак романа "Херој на магарцу", о чијим је наднаравним еротским моћима Миодраг Булатовић нашироко писао у свом познатом роману и тако успут, и после смрти, завео и Хашки трибунал.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације