НАШЕ ЛИНИЈЕ ДУШЕ: Због чега, уопште, цртамо? Вероватно због тога да оставимо траг о себи и свом постојању

ПОСЛЕ извесног броја година - пише Албер Ками - сваки човек је одговоран за своје лице.

Фото: Новости

Егзиперијев Мали Принц тврди да је свако одговоран за своју ружу. И сваки цртач одговоран је за своју линију, која најбоље показује његову душу и карактер. Та линија може и да ишчезне ако се не негује и не пази будно сваког трена; може да се угоји од удобности и тромости духа, да постане самозадовољна матрона; могу да је напусте дух и елеганција, а да то аутор и не примети, а прети јој и велика опасност да сама себе кривотвори када постане исувише тражена на тржишту, да почне да се понавља, и тако се претвори у сопствени фалсификат. Има ли бољих примера за то од позних Шагалових дела?

Породица и трговци његовим именом затварају мајстора у атеље да би произвео што више Шагала, претварајући га у коку која носи златна јаја, док све више бледи онај стари маг из Витепска, који је прославио летеће љубавнике и рабине, а уместо њега као да неки странац понавља до бесвести стари, већ уведени, заштитни знак. Цртеж умире истог часа када његов творац постане свестан сопствене заводљивости, баш као што су издахнули и предивни цртежи Жана Коктоа када су постали довољни сами себи, претворени у виртуозно клупко непрекидне линије која је већ одавно изгубила везу са поводом и смислом.

Они који умеју да читају са длана, разликују линију љубави од линије живота, а могу да прочитају чак и линију среће... Те линије длана као да се заједно са линијом срца уливају кроз прсте који држе перо или оловку у цртеж на коме је очигледна свака лаж или покушај преваре и глуме, опонашање неког узора или немоћ. Немилосрдна, цинична линија Георга Гроса открива, тако, огавност и бешчашће света у којем је живео, док танушна, заљубљеничка, једва видљива линија оловке Амедеа Модиљанија шапуће о лепоти жена којима се дивио и чију је љупкост желео да сачува на полеђинама јеловника или на папирнатим салветама. Сигурни потез којим је Матис цртао своје фигуре слави лепоту живота и када је изведен у једном даху црним тушем, из њега као да избијају јарке боје - сва пуноћа радости живљења.

Због чега, уопште, цртамо? Вероватно због тога да оставимо траг о себи и свом постојању.

Као да испод сваког цртежа стоје речи: Био сам овде! Нема тог значајног зида неког историјског споменика који није од земље до неба препун таквих потписа, од оних угребаних неким тврдим предметом, до најновијих, исписаних сиктавим спрејом. На последњем одморишту Пирга Светог Саве, у Хиландару, угребане у очи самога Христа на фресци, видео сам потписе ходочасника још из 16. века - међу њима се издвајало име игумана неког манастира из Ниша. "Овде је био... тај и тај, тог и тог месеца и дана, лета Господњег 1518..." Да тај прастари нагон не мучи само анонимне, који на тај начин покушавају да победе време и заборав, сведочи и уклесани потпис лорда Бајрона у камени стуб античког храма у Суниону, на литици испод које се, у дубини, у загрљају пене, спајају два грчка мора, Јонско и Егејско. Тај човек није морао да се плаши да ће му се име загубити у вековима, па ипак је угребао слова БАЈРОН, из чије калиграфије можемо да наслутимо његов насилнички карактер. БАЈРОН. Жеља да се уцрта стање духа на каменитој литици која неодољиво мами на самоубилачки скок у грмљавину кључалих валова - да се бар једном у животу постане птица, која ће се сјединити са митовима античког света.

Не пате ли и људи најобичнијих, свакодневних занимања, за цртањем, а да тога нису ни свесни? Погледајте само оне, неписмене, који су у тој мери усавршили своје потписе, да они представљају мала ремек-дела калиграфске уметности. Не умеју да читају, али знају да се потпишу!

У нашој земљи нема ниједног тоалета, а да му зидови, посебно врата, нису исцртани целом површином ласцивним и политичким порукама - читавим клупком еротских цртежа који задивљују снагом свог примитивног нагона. Та скаредна калиграфија, усред амонијачних испарења, као да говори о неутаживој потреби која, у тескоби кабине, мора да се изрази ликовним језиком. Нису ли, такође, и безбројни лифтови у новоградњама клаустрофобичне покретне Сикстине једног изопаченог укуса, који, да би се изразио, користи као средство гребање кључевима по политури дрвета, фломастере, а најчешће спрејове?

Познавао сам једног ноћног чувара у некој провинцијској дрвари, који би, од сумрака до зоре, сваке ноћи за време свог дежурања у бедној портирници исписивао свој потпис на пак-папиру којим је био прекривен канцеларијски сто. Свакога јутра, морали су да мењају тај папирнати столњак јер је био исписан у тој мери, да на њега више није могла да стане ни једна једина реч или телефонски број. То, тако обично име и презиме, претварало се, што се дуже потписивао, у права чуда од краснописа, равна потписима султана Сулејмана величанственог испод хатишерифа којима се даје самосталност некој држави и њеном владару. Ко зна испод каквих се све невидљивих аката овај веселник није потписивао! Било је ту објава рата, погубљења и указа о постављењу, помиловања и купопродајних уговора; ко зна чега све још? Они који имају среће да им се презимена завршавају на ић, од линије, што пресеца последње ћирилично слово, изводе праве калиграфске оргије, мотајући и витлајући пером као каубојским ласом. Њихова скривена жеља да се изразе линијом, а да тога нису ни свесни, празни се потписивањем имена и презимена, а ти потписи равни су соло деоницама виолинских концерата. Један такав потпис опевао је и Матија Бећковић:

"Имаше Томеља Нушков потпис,
ваљо је крви љуцке,
такога потписа није мајка рађала.
Није му то имало по коме доћи..."

"Потпис"

Научна тврђења да цртежи бикова и ловаца на стенама пећина Ласко и Алтамира имају магијску улогу призивања среће у лову никада ми нису деловала исувише уверљиво. Није ли цртање бика и сопствене силуете, сведене на знак, плод оне исте, прастаре жудње за остављањем трага која се кроз читаву историју уметности провлачи непрекидно све до руке данашњег становника Бронкса у Њујорку што спрејом исписује исту поруку на вагонима сабвеја - у тами једне нове модерне пећине по којој се лове људи и звери?

(Из књиге "Успомене једног цртача",
издавач "Дерета")

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације