ПОГЛЕД ИСКОСА - Лепота Тамаре Симић Дражић

ДРАГАН Лубарда, прослављени цртач и професор београдске Ликовне академије, каже да је Микеланђелу била забијена једна стрела у главу, а та стрела се звала Фидија.

Фото Приватна архива

Ликовно завештање је сада толико богато да се уметност може стварати само на основу прошлости, као следбеништво великих мајстора али и истраживање саме идеје прошлости.

У том смислу Тамара Симић Дражић окреће се ка трезорима традиције, а не према неизвесној будућности, које можда неће ни бити. Њу не занима актуелна теоријска поставка о крају уметности, која почиње са Хегелом, а завршава се у наше предапокалиптичко време. Ова млада сликарка посеже за традицијом из које не само да црпи своје стваралачке напоре већ и за традицијом у дословном значењу те речи, схватајући је као предају вредности а не окоштавање. Није реч толико о варљивој идеји улепшане прошлости, нашој представи да је некада све било боље, лепше и суштаственије, или да су генији из прохујалих времена технички, стилски и уметнички неупоредиво бољи од савремених сликара.

Реч је о парадоксалном феномену који условно можемо назвати повратак у будућност, о томе да се помоћу прошлости гради садашња, актуелна уметност. Ако неко помисли да је због тога можда њено сликарство назадно, у духу ретропојава, јер не прати трендове, онда треба да се обрати највећим данашњим теоретичарима уметности, као што су Жан Бодријар и Артур Данто, који тврде да сада нема преовлађујег стила нити уметничке појаве, све је актуелно и све је ретро. Тако је Тамарина неоренесанса, посезање ове уметнице за сликарством Сандра Ботичелија, предренесансном сакралношћу и недостижном лепотом зреле ренесансе, временом и стилом када су можда последњи пут жена и мушкарац у западној уметности били у исти мах лепи, достојанствени и мудри, легитимно као и било која друга неоавангарда. Ако нас не узбуђује естетика шокантног и ружног, преовлађујући у данашњој уметности, зашто би се апологети нове уметности нервирали на естетику друге крајности?

Уместо видеа, дигиталне уметности електронског муља, перформанса, фотографије, инсталације, асамблажа, разних пројеката и концепата, ова се сликарка окренула нечем суштинском, лепом људском лику и телу, примерима из прошлости на којима уноси неке само своје интервенције, од колорита и орнамента до композиције. Осврнула се на баштину, која се као и природа или човек, никада не може до краја упознати. Она на први поглед негира савремена неоавангарда дешавања из домена нових уметничких пракси, критикује уметност која је изгубила смисао за осећања, поништила сензибилитет, а интелигенцију претворила у досетку, у најбољем случају цинизам. Тамара се ту не задржава, сви увиђамо докле су стигле западна уметност и цивилизација. Њена идеја окретања према прошлости је дубља, она је упућена ка митском и древном као тајни а не археолошкој чињеници.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације