Култура

"ЗИМСКИ ГОБЛЕН ИЛИ РАЗРАСТАЊЕ СОПСТВА": Изложба уметнице Наталије Симеоновић

31. 03. 2021. у 13:34

У НОВОБЕОГРАДСКОЈ Блок галерији, Јурија Гагарина 221, петак, другог априла, с почетком у 19 часова, биће отворена изложба фотографија и објекта, под називом "Зимски гоблен или разрастање сопства", ауторке Наталије Симеоновић.

ЗИМСКИ ГОБЛЕН ИЛИ РАЗРАСТАЊЕ СОПСТВА: Изложба уметнице Наталије Симеоновић

Наталија Симеоновић (1974) је дипломирала и магистрирала сликарство на Факултету ликовних уметности у Београду. Звање доктор уметности стекла је 2015. год.на Факултету за уметност и дизајн у Београду. Реализовала је 12 самосталних изложби , излагала на многобројним националним и интернационалним групним изложбама, учествовала у раду уметничких колонија, радионица, научно-стручних скупова, невладиних организација у земљи и иностравству. Добитница неколико награда, похвала и признања, а 2000.године је била стипендиста италијанске владе за студијски боравак при Академији лепих уметности у Фиренци, Италија.Радови јој се налазе у колекцијама галерија, ликовних колонија, културних центара, амбасада као и у приватним колекцијама у землји и иностранству. Ради у звању професора, област цртање и сликање, на Академији техничких струковних студија одсек Београдска Политехника.

У предговору каталога, историчарка уметности Душица Поповић пише:

- Окосница нове изложбе Наталије Симеоновић је аутопортрет, дигитални принт на платну, на коме је уметница интервенисала шпенадлама преко којих је нанела акрилну боју. Поред аутопортрета, изложене су фотографије различитих етапа настајања рада, од којих су неке снимљене из необичних углова, стварајући ефекат гротеске.

Аутопортрет одликује дискретан надреалистички штимунг. Поред благо надреалне атмосфере, присутна је такође реминисценција/осавремењена “адаптација“ психоаналитичких, тиме и надреалистичких ступњева сопства. Тако би на језику слике, то јест визуелне представе, ид представљала фотографска подлога рада, его би представљала “арматура” од шпенадли, док би супер его представљала слика на њиховој површини. Самим тим, трострукост аутопортрета почива на присутном али невидљивом несвесном (дигитални фотографски предложак), које се интерпретира, опредмећује помоћу свести (шпенадле понављају црте лица са фотографије), на коју се потом пројектује властита “идеална” слика (овде и дословно). Међутим, овде свакако није посреди једноставан, линеаран хијерархијски однос између различитих делова личности односно слике, с обзиром да су “ид” и “супер его” или ослобађајући и репресивни персонални и друштвени елементи међусобно замењиви (слика на површини копира фотографију испод). Културалне норме а са њима и доступне форме саморазумевања су историјски контингентне. Оно што је међутим трајно јесте унутрашња борба субјекта са самим собом, за себе. Ту борбу је Симеоновићева на свом аутопортрету тек наговестила, поигравајући се техником која призива у свест акупунктуру и вуду ритуал истовремено, остварујући крхку равнотежу у неопредељености између самоисцељења и саморањавања. Исто тако, ауторка овим поступком као да опредмећује стереотип о пасивно-агресивној економији “женствености.”

Шпенадле подсећају на безбојне или “обезвучене” дигиталне пикселе, којима је боја накнадно додата; она не учествује у њиховој аутономној тродимензионалности већ се доима као заводљиви омотач, оптички трик који треба да отежа препознавање праве природе медија. Комбинација дигиталне фотографије и аналогне слике, уз посредовање тактилне структуре, оставља посматраче и посматрачице у неизвесности поводом карактера такве симбиозе. Како се рад не може свести ни на један од употребљених медија јер садржи понешто од свих, чини се да функционише у инфинитезималном простору између медија (светова).

У позадини аутопортрета су насликане мердевине као кулисе на којима се сопственост може увежбавати, пењући се и силазећи, стварајући кондицију потребну за самоспознају. У симболичком смислу, мердевине отелотворавају не-место, транзитивност али и средство помоћу кога се некуда може стићи. У овом случају се могу посматрати као симболичке заступнице сопства као не-места, као средства за акумулацију искустава и субјективно доживљених а објективно не-мерљивих јединица времена, потребних за самоизградњу. А упркос покушају ауторке и бескрајним другим покушајима људске индивидуе уопште да “имобилизовањем”, прибадањем властите слике лоцира то сопство и/као сопствено место у свету, оно увек измиче (“цури” кроз рељеф од шпенадли), остављајући на површини “само” слику, паучину сопства.

Излагањем фотографија рада у различитим фазама настанка, додатно се потцртава то зрење неухватљивости, које, како у метафори тако и у стварности, почива на (конкретном) процесу."