С ОНЕ СТРАНЕ ЋУПРИЈЕ: Oнај из Тршића, како се оно звао, изгрдио би те, и штулом би те преко седалице, кад би те чуо какву штету правиш!

МА, познајем те сигурно. Знам те. Нема грешке. Ко тебе не би познао?! И одакле си - знам. Не, не. Не мораш ништа... Како, како? Лако је тебе познати. И увек и свуда, бићеш препознат.

Фото Ж. Кнежевић

Обележен као мета! Target, извини што ову реч потежем. Некако је најпогоднија. А мрска ми је, на зло ме оно подсећа. Само да те човек слуша док причаш, довољно је. Сине му твоја страна света. Ма видим ти и кућу у којој си се родио! И прашину, где си се играо. Да, каменчиће, пиљке, на то сам мислио. А човек се, по моме мишљењу, само с прашином и игра. Све остало је - лажна позлата".

"Јесте. Он те открива. Као свакога. То је човеков други ДНК. Али, није он једини. Не можеш се ти, свеједно, нигде сакрити. С кртицом да се ородиш и сродиш - не би ти ни то помогло. А да не проговориш ниједну - ја бих опет погодио који си и одакле! Чудиш се, је ли? По мирису, брате. Свако га носи. Човек је једна врста припитомљеног твора, да не кажем творића, само што он то не жели да призна. Ти миришеш - нико не зна тачно на што! По моме њуху - миришеш - на блиску даљину! Само ја имам нос за тај мирис! Кроз зидове он пробија. Ма да човек стави гас маску... Опрости, морао сам ово рећи, сликовито ми је. И по ходу. Кораку.

Ходаш несигурно. Порушено. Гегаво. Као да си утекао - од земљотреса. По голенима, као да су те гадно изударали. Тукли, па нису дотукли. Личиш као неко ко је на мртво испрепадан, тако ти идеш. Кога су потерали, па одустали. Одложили наставак за сутра. А ћерани се, у страху, још осврће. Баш као ти. Кад би могао себе да видиш - побегао би од себе! Мој ти је савет као брату: избегавај огледала на отвореном!

И по лицу, тебе се може препознати. Чита ти се са њега лична исправа. Пише све читко. Очи, нос, уста, зуби, обрве, чело, јамице, боре... Чиста конфигурација твога тла - топонимијска карта: Грм. Лог. Врело. Локва. Јама. Јаруга. Рупа. Превоји. Гребени. Венци. Брда. Удоља. Њиве..."

"Читао Дворниковића, Цвијића? Ко су ти они? Ма какво читање? Па ја одавно ни новине...

Доста ме трују храном, водом, из ваздуха. Лековима. Не морам ја ништа да читам.

Евентуално, читуље понекад. На улици. Дубу. Ту је једина истина. То су ударне вести. Али и оне брзо избледе. Него друго ја теби нешто хоћу... Ово. Човече, тебе је лако читати, као струјомер! И ти си очитан давно, пре ове двојице које спомињеш. Како то не схваташ? И још нешто. Ти имаш много издајника. Мало их ко толико има као ти! Добро је да те и ваздух није издао! Његове гајде још те држе на олињалој сиси. Ти би на сав глас могао да запеваш, на сву своју муку - извини, мало је непристојно, али ова песма теби припада:

Још прдаљка ни пропала...

"Ијекавица, мислиш?

И она - али није она, како и неки други мисле, твој једини, ни главни издајник. Јок. Ијекавиче, јекају, ђекају, отежу, растежу, развлаче, да не речем бенаве се, у незнању своме, и други - па тешко их човек одмах може препознати као некога свога за кога дотад није знао, који се неким чудом, однекуд појавио. А није дошао из Америке! Да ти и то речем. И не миришу они као ти. Нити су target. Друго тебе нешто издаје. Хоћеш ли да ти искрено, људски...? Нећеш се љутити?

Добро.

Ево овако:

Много гуташ самогласнике. Ждереш их, брате, а и овако их мало има. Скраћујеш речи. Једном за главу, други пут за прсте, руку, ногу. Oнај из Тршића, како се оно звао, изгрдио би те, и штулом би те преко седалице, кад би те чуо какву штету правиш! Сечеш их равним резом. Цртом. Па их омчасто смрснеш. Смрсиш. Онда им измакнеш клупицу, и отиснеш у нечије ухо! Као у јаму. А кад човек језиком посеца речи, шта је тај тек у стању делатно да чини! Извини: не мислим на оно што си овога тренутка можда помислио. Или како стрижу зечје уши јавног мнења. Гнушам се тих зекоња! Да ти одмах речем оно што сам требао на почетку: ја нисам човек од књиге. Данас се сви представљају да су ти и такви. Машу као барјаком. Нисам ја тај сват. Све њих на једну страну - а мене на другу! Не говорим ја отуда.

Казујем из себе. Из свог бунара. Дубљи је од артешког, веруј ми! И моја жица је са друге стране! Није од овог царства! Говорим ти оно што нигде нећеш прочитати. Од никога чути. Па да ти Небесник подари још један животни круг!

И има нешто још горе: брзаш са речима! А нема опасније хитње од ове у животу! Губи се душа, губи се глава! Губе поколења! Губи се вечност, мој журниче! Ти претичеш оно што каниш рећи. Престижеш оне са којима разговараш. И себе самога. А са речима треба као са бомбом одврнутог осигурача! Шишти у руци, шишти на језику! И - бум! Земљани омотач на једну страну - душа на неку другу! Изгледаш као неко коме су се речи нешто замериле, па их прутом истерује и јури. Или, као да оне тебе јуре, али те не могу стићи. Мимоилазите се. Кад те слушам, имам утисак као да си досад живео у заседи - тамо где си живео, па ниси имао времена да одгајаш, васпитаваш речи. Али тако да учитељ и ученик буду једно. А шта има прече од тога, кад би човек само био свестан тога? Као да ти је време пождерала она ловачка чека. Кога си ловио, или је тебе нешто ловило - то бих волео да знам? Или се истодобно одвијало и једно и друго? Премда слутим. Напипавам твоју рану. Било шта да је овога тачно - реч и ти - разишли сте се давно, на неком раскршћу, на две стране света. Раселили се због нечега. Мора да је то била тешка сеоба. Жалобит растанак. Ко је први од кога побегао - то још не могу да докучим.

Кад све саберем, мислим да си ти, ипак, човек са дефицитом у времену, да се стручно одразим. А ко је с временом у минусу, шта тај може очекивати од овакве или онакве будућности? Или вечности! Нећу да спомињем остале твоје недостатке.

Али нема већег мањка од овога.

"Ти би да појасниш?"

Ма нема потребе. Не труди се. Друго се постарало за те. Сувишно би било. Кад све о теби знам. Скоро све!

Ти си... отуда.

(Из рукописа)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације